NA UVCE

 

Tambura je žičani instrument, sa četiri do osam žica, srodna mandolini, španskoj gitari, lauti, ukrajinskoj banduri i drugim sličnim instrumentima. U Bosnu je donose Turci gde postaje omiljeni narodni instrument, a kasnije se širi po Slavoniji i Vojvodini, menjajuci izgled i zvučnost. Od prve tambure „samice“ pa do danasnjih tambura i tamburaskih orkestara prošlo je mnogo vremena. Od jednoglasnih tambura nastaju dvoglasne, zatim troglasne i na kraju četvoroglasne. Ove poslednje naročito su popularne u Vojvodini. U Vojvodini su se odomaćili ovi nazivi za tambure: prim, basprim, tercbasprim, celo, kontra i bas. Tamburaški sastav moze da ima 7-8 tamburaša,a može ih biti i više(u Osjeku, 1847.godine Pajo Kolarić osniva prvi tamburaški zbor u Hrvatskoj). Tamburaškim zborom rukovodi primaš i on obično svira prim. Tamburaški orkestar, u novije vreme, ima i svog dirigenta. Tonovi na tamburici se proizvode trzanjem žica. Za to se koristi trzalica koja se drži u desnoj ruci, sa dva prsta, palcem i kažiprstom, a može biti napravljena od vosnjove kore, roga ili celuloida, a kod basiste i pd tvrde koze(djona).

Čim se spomenu tambure ili tamburaši, odmah se pomisli na lumpovanje, razbijanje čaša po kafanama ili svatovima. Razlog je jednostavan. Tambura je brzo prešla u kafane, tu se odomaćila i mešajuci se sa drugim instrumentima i sastavima, pomalo počela da gubi svoje pravo obeležje. Na sreću i blagovremeno ,javili su se muzički stvaraoci koji su otpočeli da komponuju za ovaj lepi instrument i tako na taj način omogućili tamburaško muziciranje.


Prvi kompozitor tamburaških koncertnih kompozicija bio je Osječanin Mijo Majer(1863-1925.), a za njim slede i ostali: Milutin Farkaš (1865-1923.), Pera Ilić(1868-1957.), Slovenac Marko Bajuk(1882-1960.).dr Milan Stahuljak(1886-1962.)i mnogi drugi. Razvoju koncertnog stvaranja doprinele su i radio-stanice koje su uvele stalne profesionalne tamburaše i dirigente, a posebna zasluga pripada pedagozima koji su prihvatili i uveli tambure u nastavu pedagoških akademija muzičkih škola.

DRZANJE INSTRUMENTA

Bisernica-prim se najčesće svira u stojećem stavu, ali se koristi i sedeći položaj. Za vreme sviranja u sedecem polozaju treba sedeti pravo, ali ne i ukočeno.
Pravilan polozaj bisernice prikazan je na slici:

Резултат слика за tambure

Trzalica se drži izmedju palca i kažiprsta. Ostali prsti su blago savijeni prema dlanu. Dlan se nalazi ispred kobilice, a trzalica je koso položena na žici. Prilikom sviranja (okidanje)trzalica plitko zahvata dodiruje žicu, pri cemu se gornji deo trzalice kreće u suprotnom pravcu. Vrat bisernice drži se izmedju palca i kažiprsta leve ruke. Palac se nalazi ispod vrata instrumenta, a ostali prsti blago savijeni vrhovima jagodica postavljaju se na žice. Dlan ne sme da bude priljubljen uz vrat instrumenta, a takodje ne sme ni ruka ni instrument da se za vreme sviranja oslanjaju o bilo kakav predmet. Prilikom sviranja prsti se postavljaju na žice u omedjena polja na vratu instrumenta, a pritisak na žice vrši se samo vrhovima prstiju.

IZBOR I POLOŽAJ TRZALICE

Trzalicu treba izabrati prema veličini prstiju, odnosno ne treba da bude duža od četiri i sira od jednog cm. Treba da bude elastična i sa zaobljenim vrhom. Najbolji materijal za trzalicu je rog, a može se koristiti i celuloid. Trzalica ne sme da bude tvrda i oštra jer se prilikom sviranja dobija ostar i neprijatan ton. Zato je treba dobro uglacati staklom ili platnenim materijalom. Položaj trzalice, odnosno njen dodir sa žicama, moze da bude trojak, i to:
1-normalan-na sredini zvučnice(zvuk srednje jačine i otvorene boje),
2-blizu kobilce-sviranje je jače(forte)i metalne boje,
3-blizu hvatnika-sviranje je tise,mekše i nežnije boje.

TAMBURAŠKA MUZIKA U VOJVODINI

Tambura je u Vojvodini najrasprostranjeniji instrument, jedini koji se u poslednjih 150 godina afirmisao kao autetični instrument iz nase kulturne baštine. Uklopljena u orkestarski sastav omogućuje zajedničko muziciranje mnogih pojedinaca, a buduci da odgovara našem narodnom karakteru, prigrlili su je i mladi i stari, te nema gotovo ni jednog sela i grada gde u nekom od oblika tamburaško muziciranje nije došlo do izražaja.                    

Okupljanjem sve većeg broja kompozitora koji za tamburaške orkestre stvaraju izvornu muzicku literaturu, te uvodjenjem tambure, ne samo u škole i kulturno-umetnicka drustva, nego i njenim dovodjenjem u kontakt sa najozbiljnijim muzičkim nastojanjima, tambura i tamburaška muzika dobijaju sve odredjeniji udeo u razvoju celokupne nase muzičke kulture.

ISTORIJA TAMBURICE

Istorija je uvek bila-kažu najbolja učiteljica, pa tako i istorija tamburaške muzike čini sastavni deo obrazovanja naših tamburaških krugova i ljubitelja te vrste muzike.


Kada su Turci u XIV i XV veku došli u naše krajeve, doneli su ovamo i tamburu. Oni su je primili od Arapa, a Arapi od starih Persijanaca i Egipćana,kod kojih je tambura baš ovakva kakva je danasnja nasa tambura-Brač,-kruskolika i dugovrata,postojala još tamo pre četiri hiljade godina! Zvala se PANTUR. Persijski žica znači:TAN. Turci su reči TAN dodali BUR-i tako je nastala reč TAMBUR. Dakle imena PANTUR i TAMBUR osnovna su imena za taj instrument. Odatle je nastala i nasa reč TAMBURA.

Ka

Sadržaj u vidu sllika i videa skinuto sa interneta da bi se ispunila forma članka i samog sajta. Hvala na pažnji živi i zdravi bili !

Autor:Goran Popnovakov 2016

Advertisements