ZEMLJA SE NE PRODAJE

Deda je govorio da se zemlja ne prodaje, ne valja se. Ni kad je najgore, kad ne rodi, kad se osuši, kad džabe leđa ostavljaš. Zemlja nije samo para što sa nje uzmeš, samo račun i papir. Zemlja je da vidiš odakle si, da uzmeš u ruke isti grumen što su ti i otac i deda kroz prste prosejali. Kad te muka pritisne da odeš i izvičeš se u njedra bogu, tamo gde nebo međi sa travom, da olakšaš dušu gde te niko ne čuje, da zemlja sve upije. Da se ispričaš u volan traktora, da se iskališ, da se vratiš kući bolji nego što si otišao.

Zemlja je da imaš šta da pokažeš detetu, da ga naučiš da izbroji duži, da gleda u oblake hoće li kiša, da nauči da izoranim putem dođe na svoje. Da ima gde da vidi zeca, lisicu, čak i srnu. Da mu u radničkoj bluzi doneseš napušteno gnezdo fazana.

Zemlja je da se zna da si tu živeo i bio. Da se izmoriš pa da gladan kreneš kući, težak od umora, a nekako lakši. Da ne prestaje kapija na radost da se otvara. Da se zvuk ne zaboravi, da te imaju po čemu poznati kad drumom kreneš.

Zemlja se ne prodaje, ni kad od nje ostane samo busen, kol’ko za saksiju, za pod nokat. Tvoja je. Zemlja se ne prodaje i ne prazni se tor, nikad. Kuća se ne zatire.

Autor: Dajana Grubišić 2015