„‘Državni posao’ više se ne emituje. I tako, kao da su nam oduzeli dnevnu dozu smeha koja je pomagala da preživimo monotoniju. Umesto da gledamo Boškića kako se muči da objasni nešto što… Nastavite sa čitanjem →

Mart se vuče kao starac umoran od zime.Ulice su mokre, kaljave, i svaki korak odzvanja kao da se vraća iz daljine.Nebo je nisko, sivo, bez obećanja, a ptice ćute u krošnjama,kao da i… Nastavite sa čitanjem →

Današnji dan se razliva kao reka bez obala, prelazi iz jutra u podne, iz podneva u večernje senke, a da nijednog trenutka ne kaže: ovde je kraj. Svetlost se spušta preko ravnice, ne… Nastavite sa čitanjem →

Grad se budi u sivoj tišini.Ulice se pune koracima, koraci se pretvaraju u šum, šum u huk, huk u talas.Talas se širi, udara o fasade, vraća se kao odjek, raste i preplavljuje trgove.Transparenti… Nastavite sa čitanjem →

Putopisi sa juga i ovaj put nas nije izneverio svojim živopisnim i bogatim prirodnim lepotama krenuvši iz ravnice široke ka krivudavim i snežnim brdotovitim i nestvarnih predela i doline Peštera, Ovčara i Kablara,… Nastavite sa čitanjem →

U tišini noći, dok su zvezde nežno šaputale svoje priče sa neba, mala grupa mačaka tiho je koračala ulicama i dvorištima jednog grada. Nisu bile obične mačke — bile su čuvarice nevidljivih puteva… Nastavite sa čitanjem →

Ravnica u februaru diše tiho, kao da se povukla u sebe. Sneg se povremeno povlači, ostavljajući blatnjave brazde i tamne trake zemlje koje vire ispod belog pokrivača. Vetar je oštar, nosi miris dima… Nastavite sa čitanjem →

Vojvodinu ne obilazim, nju polako prođem. Ne voli brzinu niti galamu. Sve je tu nekako natenane, razvučeno ko nedeljni ručak. Put je ravan, nebo još ravnije, a pogled mi ode daleko pa se… Nastavite sa čitanjem →

U srcu Panonske nizije, tamo gde se nebo spaja sa zemljom u beskrajnoj liniji horizonta, smestila se Vojvodina. Nije to samo zemlja; to je tišina koja peva kroz klasje pšenice i miris koji… Nastavite sa čitanjem →