Hodnici od hladnog mermera godinama su pamtili samo taj muk – tešku, ustajalu tišinu visina sa kojih se odlučivalo. Na vrhovima dugih stepeništa, iza masivnih vrata od mahagonija, potpisivale su se odluke bez… Nastavite sa čitanjem →

Deset godina tiho rasteš, u srcu grada, u istom krugu, Đoletov Kutak – toplo mesto, što pobeđuje svaku tugu. Decenija čitava već je prošla, kroz tvoja vrata svako s osmehom svraća, tu se… Nastavite sa čitanjem →

Pusti ti kalendare i sve one besmislene brige, pravo leto se još uvek pita ovde u našoj ravnici. Zemlja je i dalje topla, sunce prži s visina taman koliko treba da se grožđe… Nastavite sa čitanjem →

Sa pogledom u nebo na sunčanoj strani brda, dok su jutarnje rose još lagano isparavale sa obronaka, pod kupolom onog velikog, čistog plavetnila koje se pružalo unedogled, deda Stevan je polako ispravio leđa.… Nastavite sa čitanjem →

Bilo je to jedno od onih vrelih, lepljivih popodneva tridesetih godina prošlog veka, kada je sunce pržilo ravnicu tako da se činilo da će se i nebo istopiti. Vazduh je mirisao na suvu… Nastavite sa čitanjem →

Onomad, u vreme kad se u našem srezu još uvek tačno znalo čija je njiva do čije i kad se letnji dan merio po tome koliko se puta putnička šinobusa protutnjala preko pruge,… Nastavite sa čitanjem →

Kad me žena zamoli da nešto uradim, ja joj uvek kažem: — Sad ću. I stvarno mislim da ću. Samo… ne znam baš tačno kad. — Hoćeš li da izneseš smeće? — Sad… Nastavite sa čitanjem →

U Vojvodini ne postoji „samo da svratim“. To je jedna od najvećih laži koje je čovek ikada izgovorio. „Samo da svratim“, kažeš, a već znaš da si gotov. Uđeš na kapiju. „Dobar dan!“… Nastavite sa čitanjem →