Ravnica u februaru diše tiho, kao da se povukla u sebe. Sneg se povremeno povlači, ostavljajući blatnjave brazde i tamne trake zemlje koje vire ispod belog pokrivača. Vetar je oštar, nosi miris dima… Nastavite sa čitanjem →

Vojvodinu ne obilazim, nju polako prođem. Ne voli brzinu niti galamu. Sve je tu nekako natenane, razvučeno ko nedeljni ručak. Put je ravan, nebo još ravnije, a pogled mi ode daleko pa se… Nastavite sa čitanjem →

U srcu Panonske nizije, tamo gde se nebo spaja sa zemljom u beskrajnoj liniji horizonta, smestila se Vojvodina. Nije to samo zemlja; to je tišina koja peva kroz klasje pšenice i miris koji… Nastavite sa čitanjem →

Sneg je te zime pao naglo, kao da je neko prosuo brašno preko ravnice. Polja kukuruza, već odavno pokošena, sada su bila prekrivena belim pokrovom, a salaši su škripali pod težinom ledenih krovova.… Nastavite sa čitanjem →

Grad je bio obavijen maglom, ali ne onom zimskom, ledenom, već mekom, sivom koprenom koja je skrivala fasade i pretvarala ulice u hodnike bez kraja. Svetla su treperila iza stakla, kao da se… Nastavite sa čitanjem →

Decembar ladni bez pahulje i zime prave zatvoreni iza oznojenih prozora i toplih radijatora preživljavamo pretposlednje nedelje ove turboletne godine u znoju i toplim čajevima gutajući čarobne pilule koje su nas malčicko oživele… Nastavite sa čitanjem →

U kući od naboja, pod krovom što škripi kao stara violina, sprema se slava. Ikona svetitelja visi na zidu, a ispod nje treperi sveća, kapajući vosak kao da meri vreme. Miris tamjana se… Nastavite sa čitanjem →

Sreća je dolina bez imena.Nema staza, ali zemlja je meka, kao da pamti svaki mogući korak.Iz nje izbijaju mirisi koji ne pripadaju nijednom voću ni cvetu – mirisi topline, mirisi zaboravljenih pesama, mirisi… Nastavite sa čitanjem →

U selu Gornja Vuča, živio je čovek koji nije pamtio ništa svoje, ali je pamtio sve tuđe greške. Zvali su ga Toma Greška, mada mu je pravo ime bilo Tomislav Petrović, ali to… Nastavite sa čitanjem →