TIŠINA POVRATKA

Na pijaci je jutro počelo mirno. Tezge su bile pune jabuka, krompira, paradajza, miris bosiljka širio se kroz gužvu. Vetar je došao iznenada, podigao stolnjake, korpe, voće i povrće. Sve se vrtelo u vazduhu kao u plesu bez muzike. Vetrovita pijaca bila je trenutak kad se svakodnevica pretvorila u haos. Ali vetar je doneo oblake. Kiša je padala danima, zatim mesecima, dok ravnica nije postala more. Kuće su se pretvorile u akvarijume, prozori u oči riba, a crkveno zvono u senku na dnu. Ljudi su otišli — u gradove, kod rodbine, preko granice. Pet godina ravnica je bila prazna, samo voda i ribe. Deca su odrasla daleko od svojih sela, starci su umrli u tuđim kućama.

Kad se voda najzad povukla, ravnica je bila drugačija. Kuće su bile ožiljci, dvorišta mulj, pragovi razneseni. Ljudi su se vratili, ali nisu imali gde. Povratak nije bio povratak u dom, nego u prazninu. Stajali su na mestima gde su nekad bile kuće, gledali brazde na zidovima, tražili tragove prošlog života. Deca rođena u gradovima nisu prepoznavala dvorišta svojih predaka. Starci su dolazili samo da obiđu groblja.Ravnica je postala tiha povorka: ljudi su se okupljali ne da slave, nego da obeleže ono što je izgubljeno. Senke nisu bile maske na trgu, nego u očima onih koji su se vratili. Svaki korak bio je težak, svaki pogled pun uspomena. Ravnica je bila muzej prošlosti, a ne mesto života.

Autor:Goran Popnovakov 2026