UZ ŠPRICER
Onomad, u vreme kad se u našem srezu još uvek tačno znalo čija je njiva do čije i kad se letnji dan merio po tome koliko se puta putnička šinobusa protutnjala preko pruge, živeli su u istoj ulici Pera mlinarev i Steva kovač. Bilo je to popodne kad je žega pritisla banatsku ravnicu, pa ni vrapci nisu imali snage da ćurlikaju, nego su pobacali krila po prašnjavom sokaku i samo otvaraju kljunove. Pera je sedeo na tremu, pod lozom koja je davala ladovinu taman kol’ko treba da se čovek prekrsti i odmori oči, a pred njim na astalu – litarska flaša soda-vode, dva bokala i dobro ohlađeno belo vino, tek izneto iz dubokog podruma.
Nailazi Steva, briše masno čelo i vrat rubom karo-maramice, pa zastaje kod kapije:
Steva:-G’di si, Piro, bre ? Je l’ se to ti već ladiš, a sunce se jošte drži visoko nad krovom ?“
Pera: (podiže čašu i smeši se u brk) „Ulazi, Steva, ne budalasti na ovoj pripeci ! Vrelo jeste, al’ hladno vino još nikog nije oteralo na robiju, samo mu dalo snagu da preživi dan.“
Seo Steva, namestio tronožac da se ne klati, pa odmah potegao krčag da utoli suvu grlu. Steva: E, moj Piro… Kad se setim onomad, kad smo bili momčadija, ovakve vrućine nam nisu mogle ništa. Sećaš li se kad smo letovali kod kanala, pa skakali u vodu s vrbe dok čuvar ne potera stoku ? A danas, ovi mladi sede u ladovini pod klima-uređajem, pa kukaju kako im je vruće čim zapari.
Pera: (uzdahnu, pa napuni čaše ponovo) „ Ej, moj Stevo… Prošlo je to vreme. Zato ti ja kažem, mani se tuđih briga i gledaj ovo vino u čaši. Dok mi ovi mladi ne pokvare poslednje parče mira sa svojim mašinama i čudima, valja nama živeti.“
I tako, uz gutljaj-dva hladnog špricera, pokoju staru psovku upućenu vremenu i suncu koje je polako klizilo ka zapadu, prođe još jedno popodne u našem srezu – mirno, natenane, baštenski ušuškano, onako kako dolikuje ljudima koji znaju da se pravi život ne žuri nigde.
Discover more from ĐOLETOV KUTAK
Subscribe to get the latest posts sent to your email.
DJOLETOV KUTAK