KAD NEBO ČUVA LEĐA

Sa pogledom u nebo na sunčanoj strani brda, dok su jutarnje rose još lagano isparavale sa obronaka, pod kupolom onog velikog, čistog plavetnila koje se pružalo unedogled, deda Stevan je polako ispravio leđa. Motika mu je ostala zabodena u prohladnu, plodnu zemlju između redova, a dlanom je zaklonio oči od već dobro zagrejanog prepodnevnog sunca. Ta južna strana brega imala je neku svoju, čudnu narav. Ovde je sve stasavalo ranije nego u ravnici — i vinograd, i voćnjaci, i ona divlja loza što se puzala uz stari dud. Čitav kraj se prostirao dole kao na dlanu, umiven svetlošću, dok je vetrić s Dunava donosio miris suve trave i toplog drveta.

— A bre, Stevane, zar opet gledaš u oblake ? — začu se iz podnožja vinograda smeh, propraćen zveckanjem kofe. Bila je to Mara, donela mu je doručak i onu čašu hladne, domaće vode da se okrepi. Znala je naviku svoga muža; kad god bi se uhvatio teškog posla, Stevan bi na trenutak stao, zaboravio na vreme i zagledao se negde visoko, kao da tamo, među belim pramenovima što su plovili preko Fruške gore, traži odgovore na neka davna, zaboravljena pitanja.

— Ma gledam, ženo… — prozbori on polako, brišući čelo maramom, pa osmehnu se krajičkom usana. — Gledam kako je gore prostrano, a mi se ovde dole uvek oko nečeg sitnog preslišavamo. Čovek kad stane na sunčanu stranu, pa kad ga greje i zemlja odozdo i nebo odozgo, nekako lakše diše. Sve brige postanu male, taman kao one lađe što se jedva vide tamo u daljini na vodi. Seli su na obližnji panj, u hladovinu starog oraha. Mirisalo je na sveže pečen hleb, sir i onaj dobri, stari mir mirnog vojvođanskog prepodneva u kojem se nigde ne žuri. — Nego, deda, mani ti nebo, nego gledaj ovaj red ovde — reče Mara kroz šalu, pružajući mu zalogaj. — Sunce greje, vinograd traži svoje, a gostiju će biti kad padne veče, znaš kakvi su nam prijatelji kad namirišu čorbu od rečne ribe i domaći rizling. Stevan se nasmeja punim glasom, pa pogleda još jednom naviše, gde je soko kružio nad šumskim vrhovima, slobodan i siguran u letu.

— Neka, neka, ženo. Neka gosti dolaze. Za dobro društvo, dobar zalogaj i hladno vino uvek ima mesta. A nebo… nebo će sačekati, ono nikad ne žuri. Ono je tu samo da nam čuva leđa i da nam podseti odakle smo sišli i kuda jednom svi moramo da pogledamo kad nas težak rad umori. I dok su polako privršavali fruštuk, sunce je u svom zenitu obasjavalo čitav breg, stapajući se sa zlatnim tonovima jesenjih priprema koje su se već polako smešile iz prikrajka, obećavajući još jednu lepu priču za večernje razgovore pod tremom.