SAD ĆU

Kad me žena zamoli da nešto uradim, ja joj uvek kažem:

— Sad ću.

I stvarno mislim da ću.

Samo… ne znam baš tačno kad.

— Hoćeš li da izneseš smeće?

— Sad ću.

— Hoćeš li da popraviš onu slavinu?

— Sad ću.

— Hoćeš li da odeš do prodavnice?

— Sad ću.

Kod mene „sad ću“ nije vreme.

To je obećanje.

Samo bez određenog roka.

Problem je što moja žena tu rečenicu nekako drugačije razume.

Kad ja kažem „sad ću“, ona misli da ću stvarno — sad.

A ja mislim:

„Sad ću… samo da završim ovo.“

A to „ovo“ može da bude bilo šta.

Kafa.

Telefon.

Ručak.

Gledanje kroz prozor.

Jednog dana me žena pita:

— Jesi li uradio onomad ono što sam te zamolila?

Ja kažem:

— Sad ću.

Ona me pogleda i samo kaže:

— Ti si to rekao juče.

Tu sam shvatio da kod mene „sad ću“ očigledno ima malo duže trajanje.

Ali šta da radim?

Čovek mora da bude dosledan.

I danas, kad me žena nešto zamoli, ja joj kažem:

— Sad ću.

I stvarno hoću.

Samo prvo da završim ovo.