POD KROŠNJAMA LETA

Sokak je tog leta disao punim plućima. Sunce je peklo kaldrmu, a mirisi voća širili su se iz dvorišta. Grane su se savijale pod težinom plodova, a ljudi su se okupljali kao da svaka berba nosi novu pesmu. Najpre su se pojavile višnje. Crvene, sjajne, sok im se slivao niz prste i bojao košulje. Deca su se penjala na merdevine, smeh im je odzvanjao, a korpe su se punile dok je sokak mirisao na leto. Zatim su došli ruštevi. Sitni, kiselkasti, padali sami u travu. Stariji su ih skupljali u kante, dok su mlađi pravili od njih igru, takmičeći se ko će više da sakupi. Njihov oštar ukus podsećao je na detinjstvo i na sokak koji uvek ima svoje divlje voće.

A onda su krošnje donele ringlove. Krupni, žuti i zeleni, mirisavi i slatki, obećavali su kompot i slatko. Džepovi su se punili, lica bila umazana tragovima voća, a sokak je odzvanjao smehom.U samom srcu leta, pod širokom krošnjom duda, nalazila se senka i odmor. Njegovi tamni plodovi bojali su prste ljubičasto, deca su se penjala na grane i krila dudove u džepovima, dok su stariji sedeli u hladu i pričali priče. Dud je bio znak da je leto stiglo do svoje zrelosti, da su dani dugi i da sokak ima svoje srce. Od njega se pekla rakija — najfinija, tamna i puna, koja je čuvala uspomene i grejala zime.

Kad je sunce počelo da tone, sve se slilo u jedno veče pod orahom. Nebo je gorelo u narandžastim i ljubičastim bojama, a zalazak sunca obasjavao je korpe pune plodova. Višnje su se pretvarale u džem, ruštevi u priču, ringlovi u kompot, dudovi u rakiju. Razgovori su se mešali sa mirisima, a sokak je disao letom — običnim, ali bogatim, kao da svaka voćka nosi uspomenu, a svaka berba novu hroniku.

Autor:Goran Popnovakov 2026