MAGLOVITI GRAD

Grad je bio obavijen maglom, ali ne onom zimskom, ledenom, već mekom, sivom koprenom koja je skrivala fasade i pretvarala ulice u hodnike bez kraja. Svetla su treperila iza stakla, kao da se bore da probiju tu izmaglicu. Ljudi su prolazili tiho, bez žurbe, noseći kese, flaše, poneki poklon. Nije bilo snega da škripi pod nogama, samo odjek koraka na mokrom betonu.

U jednoj sobi gorela je lampa sa žutim senkom. Na stolu je stajala činija sa mandarinama, miris se širio i podsećao na detinjstvo. Čovek je sedeo i gledao u zid, kao da tamo očekuje da se pojavi neko lice. Nova godina mu nije dolazila kroz vatromet, već kroz miris voća, kroz tišinu koja ga je obavijala. Na vratima se začulo tiho lupkanje. Komšinica je donela malu flašu domaćeg vina. “Za zdravlje,” rekla je, i ostavila je na sto. Čovek je klimnuo glavom, a u tom trenutku činija sa mandarinama izgledala je kao da svetli sama od sebe. Nova godina je ušla nečujno, u obliku mirisa, u obliku poklona bez reči.

Kasnije, dok je vino lagano grejalo grlo, magla je počela da se uvlači kroz prozorske pukotine. Nije bila hladna, već gusta i mirna, kao da nosi sa sobom šapat. Čovek je mislio da čuje glasove – ne glasne, već one što se javljaju u mislima, glasove prošlih godina. Svaka mandarina na stolu činila se kao da ima svoje oko, da ga posmatra, da ga podseća na nešto što je zaboravio. Nova godina nije bila obećanje, već ogledalo. U njoj nije bilo snega, ni vatrometa, ni veselja. Samo magla koja šapuće, mandarine koje svetle, i tišina koja ga podseća da se vreme meri gestovima – flašom vina na stolu, mirisom voća, kucanjem na vratima.

Autor:Goran Popnovakov 2026