MESTO BROJ DVANAEST

U našoj ulici ima dvanaest parking mesta, a automobila najmanje četrdeset. Zato se ljudi snalaze kako znaju: neko ostavi kantu, neko staru gumu, a komšija Žika svako jutro iznese plastičnu stolicu i postavi je na mesto broj dvanaest. Niko nije znao da li je to njegovo mesto ili samo voli da sedi na ulici. Jednog dana došao je novi stanar, parkirao se na dvanaestici i otišao u zgradu. Kad se vratio, Žika je sedeo na haubi.

— Izvinite, šta radite ? — pitao je novi stanar.

— Čuvam mesto.

— Čije ?

Žika razmisli.

— To tek treba da utvrdimo.

Novi stanar nije hteo da se svađa. Seo je u kola i čekao. Žika je ostao na haubi. Prošlo je deset minuta, pa dvadeset. Komšije su počele da izlaze na prozore. Neko je snimao telefonom. Tad je naišla saobraćajna policajka. Pogledala je kola, Žiku na haubi i stolicu nasred puta.

— Gospodine, sklonite se.

— Ne mogu, gospođo. Čuvam parking.

— Onda ću vam napisati kaznu.

Žika siđe sa haube.

— A kome ćete je napisati ?

Policajka pogleda novog stanara.

— Njemu. Auto je na mestu gde ne sme da stoji.

— Eto — reče Žika. — Znači ipak sam ga čuvao.

Policajka ga pogleda, pa se nasmeja. Novi stanar je konačno upalio auto i odvezao se u krug da potraži drugo mesto. Žika je podigao stolicu, obrisao je rukavom i vratio na broij dvanaest. Od tada mu niko nije zauzimao mesto. Ne zato što su priznali da je njegovo, nego zato što niko nije hteo da sedi haubi dok ne dođe policija.

Autor:Goran Popnovakov 2026