KLISANSKI AKVAREL

Stajao sam na Klisanskom mostu, tamo gde se sivi vojvođanski tranzit preseca sa nebom, i gledao dole u reku od lima, auspuha i nervoze. Magla se tog jutra podigla rano, ali nije to bila ona romantična, dunavska magla iz starih balada što gospodski obavija Petrovaradin. Ova naša, klisanska, mirisala je na sagoreli dizel sa auto-puta, na smog i na teški, tihi podsetnik da je ovaj kraj odavno postao prva stanica na ulazu u ono što zovemo modernim životom.Kamioni su tutnjali dole, tresući ogradu mosta pod mojim dlanovima, ržući kao neki gvozdeni konji koji nemaju vremena za sentimente. Nekada su ovuda prolazile seoske konjske zaprege, polako, vojvođanski natenane, a danas se svet žuri da što pre prođe pored nas, ostavljajući za sobom samo oblak prašine i miris tranzita.

Gledao sam u pravcu u kom bi, tamo negde iza zavese od dima, trebalo da bude Salajka. Đole je pevao o nekim drugim jesenima, o dunjama sa ormara i deranima koji jure za krpenjačom u Cvijićevoj ulici. Pomislih, e moj stari, da vidiš ovaj tvoj grad danas… Pojele su ga zgrade bez reda, divlji beton i investitorska estetika koja ne mari za stare ajnfort kapije. Nema više onih autentičnih kafana gde se sedelo do zore, jer je i samo vreme postalo luksuz koji niko ne može da plati. Klisa je ostala tu, na margini tog novog sjaja, kao neka večita deponija za siromašne i sakupljalište svega onoga što gospoda iz centra ne želi da vidi pored svojih fensi kafića. Ipak, dok je košava pokušavala da mi uvuče sivi dim pod okovratnik kaputa, zatvorio sam oči na trenutak. Tamo, u onoj maloj, skrivenoj komori u glavi gde još uvek čuvam stare ploče, začuo se onaj spori, tupi bas u tri četvrtine. Pa za njim kontra, pa tiha violina koja se probija kroz buku šlepera sa E-75.

Začudo, ti nepostojeći tamburaši u mojoj glavi nisu zvučali tužno. Zvučali su nekako prkosno.

Jer, možeš gradu promeniti lični opis, možeš poseći drveće i nasuti beton, možeš nas odseći tranzitom i ogradama, ali ne možeš nam zabraniti da u ovom sivom, jesenjem jutru, uprkos svemu, i dalje sanjamo u djoletovskom ritmu. Možda je ovaj naš kraj danas smetlište na auto-putu, ali je i dalje naš. I dok god je nas koji pamtimo, i ta stara duša grada odbija da potpiše kapitulaciju.

Autor:Goran Popnovakov 2026