ZAVESA PADA

Sedeli su u prostranoj, polupraznoj kancelariji, dok je kroz zavese probijala bleda svetlost jesenjeg popodneva. Na stolovima su ostale razbacane papirne čaše, ispisani blokovi i gomile dokumenata koji više nikome nisu bili važni. Vreme u kojem su gospodarili svakim ekranom, svakom naslovnom stranom i svakim dnevnikom polako se topilo, poput snega na prolećnom suncu.

Gledali su jedni druge sa mešavinom neverice i tupog straha. Navikli da budu centar sveta, stub o koji se sve lomi i oko kojeg se sve vrti, sada su prvi put osetili težinu tišine. Nije to bila obična tišina; bila je to tišina zaborava koja se širila hodnicima institucija, praznila studije i gasila mikrofone. „ Zar je ovako lako prošlo ?“, prošaputao je neko iz ugla, dok je pogledom prelazio preko ugašenih kamera.

Niko im nije odgovorio. Napolju, na ulicama, grad je disao drugačije. Kroz otvorene prozore dopirali su smeh, žamor i koraci ljudi koji su ponovo učili šta znači slobodan vazduh. Bili su to isti oni ljudi čiji su glasovi godinama bili utišani, čije su sudbine prebrajane i čije su nade bile skapane u senkama straha. U tom trenutku, dok su se senke dugačkih hodnika polako širile, postalo je jasno. Njihovo vreme nije samo isteklo – ono se istrošilo do kraja, u sopstvenoj praznini i lažima.

I dok su poslednji snopovi svetlosti padali na prazne fotelje, u vazduhu je visila misao, tiha ali čvrsta kao stena, koju je svako u toj prostoriji i van nje savršeno razumeo: Ako ih sutra više ne bude bilo, niko neće pustiti suzu. Niko se neće okrenuti. Jer sloboda, jednom kada se probudi, ne žali za onima koji su je držali u lancima.

AUTOR:Goran Popnovakov 2026