MIRAZ U PRVOJ PARCELI

Svadba u Domu kulture u Temerinu gazila je u one svoje najbolje, najglasnije sate. Pod je bio lepljiv od prolivenog gorkog pelinkovca i piva iz Apatina, a u uglu sale orkestar sa harmonikom i električnom gitarom „Jolana“ prašio je Tozovčevu „Bilo je to na Vaskrs“. Pod šaturom i oko dugih astala sve se pušilo od prasećeg pečenja, a konobari u belim košuljama jedva su stizali da donose nove balone rizlinga i kisele „Kruševac“ u teškim flašama sa patent-čepom.

Za čelom astala sedio je čika-Triva u teškom braon odelu od targa, sa širokom kravatom i zlatnim satom „Doxa“ na ruci, dok je mati Julka, u lila taft-haljini sa natapiranom frizurom, ponosno ispravljala leđa i stezala tašnicu u krilu. Oko njih se pevalo, kuckalo čašama, stari svat je kitio muziku novčanicama, a mlada i mladoženja su primali čestitke od rodbine iz Sombora, Bečeja i Kisača. Veselilo se do kasno u noć, podigla se prašina, izlizale se cipele na podijumu, a mladoženjini su na kraju sve ispratili i otišli da odspore. A onda je svadba prošla. Osvanulo je mirno, prohladno nedeljno jutro. Kuća puna onog specifičnog mirisa hladne sarme, prepečenog ulja od pečenja i ustajalog duvanskog dima. Mlada i mladoženja seli za sto u dnevnoj sobi, a ispred njih gomila poklona: kutije sa kristalnim čašama iz Šapca, servisi za kafu, šerpe, jastuci i koverte. Došla i mati Julka da pomogne da se otvara i razvrstava, da se zna šta je čije i kome šta treba vratiti na idućoj svadbi. Mlada je otvarala kutije, mladoženja koverte sa novcem, kad Julka iz tašne izvuče jednu tešku, plavu kovertu sa opštinskim pečatom i spusti je na sto, preko šarenih salveta.

– Ovo je od Trive i mene – reče Julka mirno, gladeći svilenu bluzu, k’o da je donela kilu banana. Mlada zastade sa makazama u ruci. Mladoženja uze kovertu, otvori je, pa poče da prelistava zvanične papire, ugovore i taksene marke. Kako je čitao, tako mu se pogled mutio, a papir poče lagano da mu drhti u prstima.– Mama… šta je ovo? – pita zbunjeno, gledajući u majku. – Ugovor za grobno mesto ? – Nije mesto, nego kompletna porodična grobnica na Novom groblju u Novom Sadu – odgovori Julka natenane, otpijajući gutljaj jutarnje kafe. – Parcelacija prva, odmah uz glavnu stazu, na petnaest koraka od kapele. Sa crnim mermernim spomenikom, uknjiženo 1/1, sve izmireno do poslednjeg dinara. Triva je išao još u utorak da to završi u opštini. Mlada zinu, ispusti makaze na sto, pa pogleda u muža, pa u svekrvu, tražeći u očima makar trunku neke šale. Ali Julkina faca ni da trepne. – Pa… zaboga, majko, mi smo se juče venčali !– prošaputa mlada, hvatajući se za glavu. – Tek počinjemo život, kakve crne grobnice…Julka je pogleda blago, sa onom čistom, neprocenjivom paorskom logikom: – Pa baš zato, deco. Kuću, auto i kredite ćete kupovati polako, kako budete imali i kako vreme nosi. Al’ mesto kraj kapele se ne traži kad nastane trka i kuknjava po kući, nego se obezbeđuje na vreme. Da nam je čitava familija na broju, da se ne mučimo po periferiji i da ne trčite po šalterima kad dođu Zadušnice.

U tom trenutku, sa dvorišta se zafrknu vrata, a u kuću uđe čika-Triva, mirišući na jutarnju cigaretu i svež vazduh sa šora. Baci pogled na sto, primaknu se, pa dodade u brk, popravljajući kragnu košulje:– Čisti su papiri, nema brige. A ladovina je tamo idealna, ima dva velika kestena odmah pored staze. Nego, sipaj tu kafu, valja nam obići njivu pre podne.

Autor:Goran Popnovakov 2026