ZVUK PRIRODE

U srcu Vojvodine, gde se ravnica prostire koliko oko može da vidi, zvuk je bio gospodar. Svakog jutra, kada bi sunce polako izranjalo iznad horizonta, tišina bi se povukla pred melodijom prirode. Vetar bi nežno šuštao kroz zlatna polja pšenice, noseći sa sobom miris sveže zemlje i cveća.

Zvuk kiše koja je padala na krovove kuća bio je poput simfonije. Svaka kapljica je imala svoju notu, stvarajući harmoniju koja je ispunjavala vazduh. U daljini, grmljavina je dodavala bas, dok su ptice pevale svoje pesme, donoseći radost svakom ko bi ih čuo.

Tokom leta, zvukovi su postajali življi. Cvrčci su neumorno svirali svoje melodije, dok su se talasi Dunava lagano sudarali sa obalom, stvarajući umirujući ritam. Vetar je nosio zvuke sa salaša, gde su se čuli smeh i pesma, dok su ljudi slavili život i prirodu.Jesen je donosila drugačiju muziku. Lišće je šuštalo pod nogama, dok su se grane drveća povijale pod težinom vetra. Zvukovi su postajali dublji, bogatiji, kao da su pripremali zemlju za zimski san.

A kada bi zima stigla, zvukovi bi se promenili. Sneg bi tiho padao, prekrivajući sve svojim belim pokrivačem. Zvuk koraka po snegu bio je jedinstven, krckanje koje je odjekivalo u tišini. Vetar je zviždao kroz gole grane, dok su se zvuci života povlačili u toplinu domova. Zvuk je bio nevidljivi tkalac života u Vojvodini, spajajući prošlost, sadašnjost i budućnost u jednu neprekidnu melodiju. Bez likova, bez reči, samo čista muzika prirode koja je pričala svoju priču.

Autor:Goran Popnovakov 2024