KAMEN VREMENA

Na obali reke, gde se voda miluje stenama, stoji kamen. Njegova površina je izbrazdana, a boja se preliva od sivkaste do zagasito smeđe. Niko ne zna koliko je dugo taj kamen tu, ali se čini da je oduvek bio deo pejzaža. Ljudi dolaze i odlaze, a kamen ostaje. Deca se penju na njega, stariji ga koriste kao odmorište. Neko je možda i zaprosio svoju ljubav na tom kamenu, dok je sunce zalazilo iza brda. Ali kamen ne pamti. On samo postoji.

Jednog dana, starac dođe do kamena. Njegove ruke su bile izborane, a oči pune melanholije. Sedne pored kamena i počne da priča: “ Kamenu, ti si svedok mog života. Sećaš li se kad sam kao dečak prvi put došao ovde ? Bio sam pun snova i nade. A onda su došli ratovi, gubitci, suze. Ti si bio moje utočište, mesto gde sam dolazio da razmišljam, da se sećam.” Kamen nije odgovorio, ali starac je nastavio:

“ Sada sam star. Moji koraci su sporiji, a srce umorno. Ali ti, kamen, ostaješ isti. Tvoja snaga je u tome što ne menjaš oblik. Možda si i ti bio svedok mnogih priča, mnogih ljudi koji su prolazili pored tebe.” Starac se nasmeši i prisloni ruku na kamen. Oseti hladnoću i tvrdoću. “ Hvala ti,” reče tiho. “ Hvala što si bio ovde.” I tako, kamen ostade na svom mestu, bez reči, ali sa svojom pričom. Njegova sudbina bila je da traje, da svedoči, da bude večan kao vreme koje je proticalo pored njega.

Autor:Goran Popnovakov 2024