ŠKOLA SREĆE

U Gradu kada se raspust nadvije nad školske zgrade, dešava se nešto što ne možete naći ni u jednom udžbeniku. To je vreme kada stvarnost i maštovitost plešu zajedno, a granice između sveta postaju tanje. Ulica ispred škole više nije samo asfaltirana staza. Sada je to put koji vodi do tajanstvenih vrata. Vrata koja se ne otvaraju svima. Samo oni čija srca kucaju u ritmu avanture mogu ih pronaći. Kada se otvore, otkrivaju prolaz u drugu dimenziju – dimenziju gde lišće pleše, a drveće ima svoje tajne jezike.

Na školskom dvorištu, klupski stočići nisu samo napušteni komadi drveta. Deca koja se usude da sednu za njih osećaju kako ih vetar nosi kroz vreme i prostor. Šumska staza nije samo staza. To je hodnik kroz tajanstvene priče. Kada koračate njom, možete sresti sebe kao dete, kao starca, kao nekog koga nikada niste upoznali. Šuma je puna zvukova – šapat vetra, pesma ptica, koraci nevidljivih bića. Ako se zagledate u krošnje, možda ćete videti odsjaj zvezda koje su izbledile pre milion godina.

Reka nije samo voda. To je ogledalo u kojem se ogleda vaša duša. Kada zaronite u nju, možete videti svoje snove, svoje strahove, svoje najdublje tajne. Reka vas nosi kroz svoje vode, a vi se osećate kao da plutate kroz vreme. Noću, nebo iznad grada bilo je prekriveno zvezdama. Svaka zvezda imala je svoju priču, a deca su ih brojala i maštala o dalekim svetovima. Letnji cvetovi rasli su duž staza i oko reke.

Boje su se mešale – od jarkih crvenih makova do nežnih plavih zvončića. Na obali reke, miris sveže pokošene trave mešao se sa zemljom. Deca su se tu često igrala, praveći male kućice od granja. Pored šumske staze, postojala je stara napuštena kuća. Njena vrata bila su zatvorena, ali prozori su otkrivali samo mrak. Niko nije znao ko je nekada tu živeo.

Autor:Goran Popnovakov 2024