SLIKARSKO PLATNO

Na obodu zaboravljenog sela, tamo gde se polja susreću sa šumom, stajala je stara kuća. Njene drvene daske krckale su pod koracima vremena, a prozori su čuvali tajne koje su se prenosile s kolena na koleno. U toj kući živeo je slikar. Njegovo ime nije bilo važno, jer on nije bio junak priče. Bio je samo posmatrač – nevidljiv, ali prisutan. Njegova četkica nije ostavljala tragove na platnu; umesto toga, ona je dodavala senke i svetlost. Njegove slike nisu imale lica, ali su imale dušu.

Jutro je bilo vreme kada je slikar najviše voleo da radi. Sunce bi se probijalo kroz prozore, osvetljavajući prašinu koja je lebdela u vazduhu. Slikar bi sedeo za svojim drvenim stolom, gledajući kako svetlost igra na platnu pred njim. Njegove slike nisu bile o ljudima ili prirodi. Bile su o osećanjima – tuzi, radosti, usamljenosti. Slikar je znao da su senke važnije od svetlosti. Bez senki, svetlost bi bila samo bela tačka na platnu. Ali senke su dodavale dubinu, stvarale kontrast.

Jednog dana, dok je slikar posmatrao zalazak sunca, primetio je kako senke prepliću drveće. Vetar je lagano mrsio lišće, a svetlost je igrala kroz grane. Slikar je odlučio da to prenese na platno.Njegova četkica je plesala. Dodavala je tamne tonove, stvarajući senke koje su se prelivale jedna u drugu. Svetlost je bila samo bljesak – trenutak koji je nestajao čim bi ga uhvatio.

Kada je slika bila gotova, slikar je stajao ispred nje. Nije bilo potrebe za potpisom; slika je bila njegova, ali i svih nas. Bila je priča o svetlu koje se gubi u senkama, o trenucima koji su prolazili neprimećeno.I tako je slikar nastavio da stvara svoja platna. Niko nije znao za njega, ali njegove slike su ostale. Ljudi su ih gledali i osećali nešto – možda tugu, možda radost. Nisu znali da je slikar bio samo posmatrač, ali su osećali njegovu prisutnost.

I tako je život bio kao slikarsko platno – senke i svetlost, bez likova, ali sa mnogo priča. Jer ponekad su najlepše priče one koje ne možemo videti, već samo osetiti.

Autor:Goran Popnovakov 2024