ŠVALERSKI VALCER

Na obali reke Dunav, u starom kafanskom salonu “Zlatna lađa”, sastajali su se oni. Njihova imena su bila zagonetna, kao stihovi pesama koje su se čule iz ugla prostorije. Gospođa Isidora, koja je vodila kafanu, znala je sve tajne i sve priče. Njene oči su bile kao dva sjajna dijamanta, a osmeh je krio više nego što je otkrivao.

Prvi švaler bio je gospodin Maksimilijan. Visok, tamnoput, sa brkovima koji su se uvijali kao puževi. Bio je trgovac za dan, a zaljubljenik u muziku noću. Njegova švalerka, gospođica Anđelija, bila je konobarica u istoj kafani. Njihove tajne sastanke obeležavala je nota klavira koja je dopirala iz obližnjeg salona. Maksimilijan bi joj donosio crvene ruže, a ona bi mu vraćala osmehe koji su topili led oko njegovog srca.

Drugi švaler bio je gospodin Dimitrije, slikar po zanimanju. Njegove ruke su stvarale čuda na platnu, ali njegovo srce je slikalo drugačije slike. Njegova švalerka, gospođica Milica, bila je bibliotekarka. Njih dvoje bi se sastajali u tišini biblioteke, među starim knjigama i prašnjavim policama. On bi joj čitao stihove iz romana, a ona bi mu pokazivala skrivene kutke grada koje je otkrila tokom svojih šetnji.

Treći švaler bio je gospodin Lazar, stari profesor filozofije. Njegove misli su lutale kroz vekove, ali njegovo srce je pripadalo samo jednoj ženi. Njegova švalerka, gospođica Jelena, bila je studentkinja književnosti. Njihove rasprave su bile kao borba titana, ali ispod površine, njihova strast je ključala kao vulkan. Jelena bi mu donosila knjige, a on bi joj pokazivao kako da gleda svet kroz prizmu reči.

I tako su se švaleri sastajali, svako veče, u kafanskom salonu “Zlatna lađa”. Njihove priče su se preplićale, a njihova srca su igrala svoj tajanstveni valcer. Gospođa Isidora je znala sve, ali nikada nije otkrila njihove tajne. Jer, kako bi rekao gospodin Maksimilijan: “Ljubav je kao muzika – najlepša je kada se svira u tajnosti.”

Autor:Goran Popnovakov 2024