PESMA BEZ LICA

U srcu Panonske ravnice, gde se nebo i zemlja grle, leži Vojvodina. Ovo je zemlja širokih polja, mirisnih voćnjaka i starih vetrovitih čardaka. Njene reke teku sporo, kao da su i same umorne od vekova koje su preplivale.

Jednog hladnog zimskog jutra, dok je magla još uvek spavala na njivama, Vojvodina je oživela. Vetar je šaputao priče starim hrastovima, a reke su se smejale, igrajući se sa zaleđenim obalama. Sunce je izlazilo polako, kao da ne žuri da obasja svaki pedalj ove čarobne zemlje.

Na obali stajao je most. Njegove kamene lukove su vekovi oblikovali, a drvene daske su škripale pod koracima prolaznika. Most je bio svedok mnogih priča: ljubavi, tuge, nade i gubitka. Njegova ograda je bila ispisana imenima zaljubljenih, urezanim u drvo kao večna obećanja.

U blizini mosta, stajala je stara kafana. Njene zidove su krasile fotografije i uspomene, a miris kuvanih rakija se širio iz njenih vrata. Ljudi su dolazili da se ogreju uz šolju kafe, da razgovaraju o vremenu i životu. Kafana je bila kao stari prijatelj koji nikada ne zaboravlja tvoje priče.

I tako je Vojvodina živela, bez likova, ali sa dušom. Njena priča nije ispričana rečima, već vetrom koji nosi miris poljskog cveća, zvukom ptica koje se sele ka jugu i zracima sunca koji miluju obraze seljaka dok ore svoje njive. I dok se godine smenjuju, Vojvodina ostaje ista. Njene ravnice su kao otvorene knjige, čekajući da neko napiše nove priče. Možda ćeš i ti jednog dana proći tim mostom, zastati u kafani i dodati još jedno ime na ogradi. Jer Vojvodina nije samo zemlja, već i deo nas, deo naše duše.

Autor:Goran Popnovakov 2024