ZLATNA POLJA

U srcu vojvođanskih polja, gde se horizont gubi u beskrajnom plavetnilu, živeo je Marko. Njegova kuća, skromna i od drveta, stajala je kao čuvar uspomena usred zlatnih njiva. Marko je bio čovek zemlje – ruke mu bile izbrazdane brazdama, a oči su mu znale svaki ugao njive.

Svako jutro, pre nego što bi sunce obasjalo horizont, Marko bi ustajao. Njegove čizme bi škripale po drvenom podu dok bi se pripremao za dan. Miris sveže kafe bi se širio iz kuhinje, a Marko bi je ispijao polako, gledajući kroz prozor u zlatna polja.

Njegova žena, Milica, bila je njegova desna ruka. Zajedno bi se uputili na njivu, gde su ih dočekivali redovi kukuruza, pšenice i suncokreta. Marko bi zagrnuo rukave i krenuo u svoj svakodnevni ritual: kopanje, setva, žetva. Dok bi radio, Marko bi razgovarao sa zemljom. Govorio bi joj o vremenu, o svojim nadama i strahovima. Znao je da je svaka brazda deo njega, svaki plod plod njegove ljubavi prema zemlji.

U podne bi se vraćali kući. Milica bi spremila ručak, a Marko bi sedeo za starim drvenim stolom. Njihova deca bi se smejala i trčkarala po dvorištu, a Marko bi se osećao kao da je centar sveta.Popodne bi provodio u štali, brinući se o stoci. Krave bi mu odgovarale niskim muuu, a svinje bi se valjale u blatu. Marko bi im pričao priče, kao da su razumeli svaku reč.

Naveče, kada bi sunce zašlo, Marko bi sedeo na tremu i gledao zvezde. Njegove ruke bi bile umorne, ali srce bi mu bilo ispunjeno. Znao je da je svaki dan na njivi bio deo večnosti, deo nečega što će ostati i kada njega više ne bude. I tako je Marko živeo, u skladu sa prirodom i vremenom. Njegova priča nije bila spektakularna, ali je bila duboka kao brazda u njivi. Bio je seljak iz Vojvodine, čovek koji je znao da je sreća u jednostavnim stvarima.

Autor:Goran Popnovakov 2024