PROLEĆNI DODIR RAVNICE

April je stigao tiho, sa mirisom tek procvetalog bagrema i zemljom koja diše pod blagim toplim vetrovima. Ravnice su opet živnule, prekrivene zelenim tepisima trave, gde su maslačci stidljivo širili svoje žute krugove, a rode su već bile zauzete popravljanjem svojih gnezda na visokim banderama. Sunčevi zraci su prelamali vodene površine kanala, stvarajući igre svetlosti i senki koje su ličile na slikarska platna.

Šljivik iza stare kuće olistao je preko noći, a miris cvetova širio se šorom, mameći pčele i leptire u nežni ples. Ispod drveta, u hladu što se tek naziralo, ležao je zaboravljeni plug, zarđao od zimske kiše, dok su mu grančice hrasta pravile društvo.

Proleće ovde nije galamilo. Dolazilo je, kao i uvek, skromno i sigurno, donoseći novi ciklus života. Po šoru je vetar nosio zvuke dece koja su se igrala, šarenilo lasta koje su vijale bube nad kanalom, i šuštanje starog lišća pod koracima prolaznika.Jegrička, lenja i postojana, nosila je šapat vremena. U njenim talasima ogledala se plava visina neba, a trske su šuštale kao da pričaju priče koje nikada ne završavaju.

Na jednom od bregova pored reke, staro strašilo gledalo je svet svojim napola iskrpljenim kaputom, dok su vrapci bez straha sletali na njegove ruke.Sve što je bilo, i sve što će tek doći, smeštalo se u trenutku tog proleća — u zemlji, u vodi, i u vetru ravnice.

Autor:Goran Popnovakov 2025