ZELENA PESMA RAVNICE

Proleće diše kroz travu, nežno i istrajno. Zeleno klasje povija se pod vetrom, šapuće priče starog ravničarskog prostranstva. Još sinoć, kapljice kiše su ga umivale, a jutros – rosa ga budi, zlatna pod prvim zracima sunca.

Njeni listovi se razmotavaju kao nežne ruke što dočekuju sunce, a korenje pamti duboki puls zemlje, sigurnost koju nevidljivo nosi. Trava zna tajne koraka, pamti tišinu zrelih večeri i smeh dece što trče bez strepnje. Ne pita, ne traži. Samo raste, u svom ritmu, bez težnje da pobegne od zemlje. U njenim vlaknima večna je sloboda – ne ona koja odvoji, već ona koja poveže.

Kad vetar naiđe s ravnice, ona se savija, ali ne slama. U njenom pokretu je pesma – duga i bez kraja, što se kroz parkove i livade pretače u šapat. U tom šaptu odzvanjaju svi aprilni koraci, svi snovi što su kroz nju prošli, a opet ostali. A onda, kad kiša stigne, tiho prigrli kapljice, svaki trag neba koji padne na nju. Tako, neumorna, osluškuje svet i u svojoj jednostavnosti nosi slobodu.Osećaš li njen glas ? Ili želiš još dublje u njene šume, u miris zemlje i tajne korenja ?

Autor:Goran Popnovakov 2025