LETO U GRADU

Ostao sam.
Dok drugi pakuju kofere, ja pakujem dane u plastične kese — da ne procure.
Grad je prazan, ali ne tih. Asfalt diše.
Prozori šapuću. Ventilatori pevaju pesme o preživljavanju.
Telo mi se lepi za stolicu. Znoj mi pravi mapu kretanja — od potiljka do slabina.
Svaka kap je podsetnik da nisam na moru,
ali da se ipak topim, U prodavnici — samo jogurt i ljudi koji ne znaju gde da gledaju. U parku — senke koje se trude da budu drveće.
U meni — osećaj da sam jedini koji nije otišao,
i jedini koji zna zašto. Letovanje u gradu je intimno. Nema pogleda.
Nema poređenja. Samo telo koje se raspada u miru,
i duša koja se smeje jer je konačno sama.

Uveče sedim na terasi.
Vetar miriše na tuđe roštilje i moje uspomene.
Ne idem nigde. Ali sve dolazi meni — toplota, tišina, i osećaj da sam, možda, baš ovde najviše svoj. Letovanje u gradu je intimno. Nema pogleda. Nema poređenja.
Samo telo koje se raspada u miru, i duša koja se smeje jer je konačno sama.

Još sam ovde, ali već me nema.
Telo sedi na terasi, ali pogled je već na obali koju ne poznaje.
Grad mi se lepi za tabane, kao da ne želi da me pusti Ulice su prazne,
ali svaka mi šapuće: „ Ne zaboravi ko si kad stigneš tamo.“
Kao da letovanje briše identitet, kao da telo u kupaćem postaje druga osoba

Pakujem se u mislima.
Ne stvari — osećaje.
Stid, nežnost, potrebu da budem nevidljiv.
Sve to ide sa mnom, u torbi bez pregrade.Uveče, grad miriše na odlazak.
Klima zuji kao oproštajna pesma. Komarci me grizu kao da znaju da im uskoro bežim. Duša se smeje, tiho, kao dete koje zna da ga čeka more,
ali još uvek voli svoju sobu. Sutra možda krećem.
Telo će biti izloženo. Duša će se skrivati iza naočara za sunce. Ali večeras — još sam ovde. I grad me grli poslednji put, znojem, svetlom, i tišinom koju samo ostajanje zna…

Autor:Goran Popnovakov 2025