PUTOPISI SA JUGA

Gledajući na onu stranu u podne kada je visoko na nebu izašlo sunce taman tako da se zgrejemo posle ladnog jutra u turi jug gde su u cugu dva radoznala sedih sredošnjaka pošli sa torbama punih obaveza. Videli razne doline i strmine , maštali o pentranju na njih i zalazili u pećine mračne i duboke.

Prepričavali trke po ručnom miljama daleko koje je zanesenjak sa čudnim prefiksom imena i akcentom gala u svojim opus memoarima znao pretrčati sa uzrečicom-Ovo mi je tek da zagrejem kolena za početak, a naveče dobrano znao svetiti butkicama i čuvenim i nadaleko poznatim masnim ćevapima sa juga…

Pratismo gusti raspored i pratismo ga kao da je svetinja, kao da će se raspasti svet ako preskočimo pauzu za sendvič u 14:35.
Raspored je bio gust, ali ne od obaveza — od želja.
Svaka tačka bila je pokušaj da se uhvati vreme za rep, da se utera smisao u dan, da se kolena ne zaborave u hodu.
Ujutru: razgibavanje uz škripu zglobova, kao da neko otvara stari ormar pun uspomena.
U podne: sunce u zenitu, senke kratke, ali misli duge.
A naveče sva šantavost saputnika je došla do izražaja sa natečenim člancima i propalim akcijama pred šesnaestercom. – Što kažu srce hoće…

A kasna večera čekala maratonce sa smeškom žute ose i sjajne pene ladnog i točenog i menijem na astalu starom i mestom poznatom u staroj kući gdi niko nije ostao gladan.. A na kraju sa smeškom i oznojanim licima dospeli u ravnicu večnu gdi konji terani nalazili svoj mir na ledini velikoj sa mišlju- E neka smo mi vratili našoj kući i žala zanesenjaka koji bi ostao na visokim strminama i široki krojolik sa onih brda i one strane planine gdi mu se pogled gubio u daljini sa mišlju-Pa mogli smo ostati još koji dan da još jedared zagrejem kolena..

Autor:Goran Popnovakov 2025