ŠKRIPA U TIŠINI

Zemlja je ravna, ali ne mirna. U septembru, kad dani počnu da se krive, sve što je ćutalo preko leta počne da šušti. Kukuruz se lomi sam od sebe, kao da mu je dosta stajanja. Paprike se suše na konopcima, vise kao jezici koji više nemaju šta da kažu.
Beton u dvorištima puca tiho, kao da ne želi da uznemiri stare cipele. Plastika na stolicama se uvija, gubi boju, postaje siva od sunca koje više ne greje nego osuđuje.
U vazduhu — miris rakije koja još nije gotova. U buretu — tišina koja zna sve.
Nema ljudi. Samo senke koje se pomeraju kad vetar dune iz pravca Tise. Senke od bicikala, senke od šupa, senke od prošlogodišnjih razgovora.

U polju, zemlja diše. Ne duboko, nego plitko, kao neko ko se ne usuđuje da zaspi.
Na nebu — ništa. Ni ptica, ni oblaka. Samo plavetnilo koje podseća na emajlirani lonac iz kojeg se nekad jelo.
U tišini — škripa. Ne zna se da li je to kapija, kičma, ili sećanje.
Sve stoji. Ali sve se raspada.
U plasteniku, paučina se presijava kao znoj na čelu koje više ne misli.
U šupi, alat ćuti. Ne od umora, nego od sramote.
U dvorištu, senka od paprike se pomera. Ne zna se da li je to vetar, ili neko ko je nekad bio tu. Vojvodina ćuti. Ali ne zaboravlja.

Autor:Goran Popnovakov 2025