EHO TIŠINE

List se okrenuo, a hladnoća se uvukla nenametljivo, tiho, kroz svakodnevne rečenice i navike. Reči koje se prenose bez pažnje gube težinu. Nekada igra, ponekad oružje, a u sve tome ostaje prostor koji niko ne prepoznaje.

Iz odnosa nestaje iskrenost, iz svakodnevnice smisao, i sve se smiruje u tišini. I dok se sve to odvija, ostaje čekanje. Čeka se javljanje, znak da most još postoji, da nije sve izgubljeno. Ali tišina se produbljuje, puna eha svega što je izrečeno, što je ostalo neizgovoreno- i u tom ehu svako može pronaći svoj odraz duše…Ali odrazi su mutni. Kao da se duša ogleda u vodi koja više ne zna da miruje. Svaka pomisao izaziva talas, svaka uspomena zamućuje sliku. I dok se čeka javljanje, znak, most, sve više se oseća da možda nikada nije ni postojao — možda je bio samo privid, potreba da se veruje u povezanost.

U sobi, svetlo se gasi ranije nego pre. Pokreti postaju škrti, rečenice se skraćuju, a pogled sve češće luta ka prozoru, ne tražeći ništa određeno. Samo da se nešto pomeri. Da se tišina preobrazi u zvuk, makar u škripu drveta pod vetrom, u lavež psa iz daljine, u šapat koji ne traži odgovor. Jer u toj tišini, u tom ehu, ostaje ono što ne može da se napiše — ono što se samo oseća, kao hladan dah na potiljku, kao senka koja ne pripada nikome.

Autor:Goran Popnovakov 2025