BEZ GREŠKE

U selu Gornja Vuča, živio je čovek koji nije pamtio ništa svoje, ali je pamtio sve tuđe greške. Zvali su ga Toma Greška, mada mu je pravo ime bilo Tomislav Petrović, ali to niko nije koristio jer je zvučalo kao da je običan. Toma je znao tačno kad je komšija Ljubiša rekao – ćerka umesto “ kćerka” na svadbi. Znao je kad je Sneška stavila so u kafu, misleći da je šećer. Znao je kad je predsednik Mesne zajednice zaboravio da obuče pantalone pre sastanka. Sve je znao, ali ne iz zlobe — nego iz potrebe.

– Ja sam kao spomenik, govorio je.- Ne da se diviš, nego da se podsetiš.

Njegova kuća bila je puna papirića.

Na svakom — po jedna greška. – Rade, 2003: rekao ‘neću više piti’- pio već sutradan. – Milka, 1997: rekla ‘volim te’ čoveku koji je mislio da je to šifra za bingo.”

-Jovan, 2010: pokušao da popravi bojler pesmom. Ljudi su dolazili kod njega da provere da li su pogrešili.

– Tomo, jel sam ja rekao ‘ volim te’ ili ‘ voli me ? On bi pogledao papirić, klimnuo glavom, i rekao: – Rekao si volim te, ali si mislio voli me, Greška u srcu.

Jednom je došla žena iz grada. Rekla je da je psiholog. Pitala ga: – Zašto pamtite tuđe greške ? Toma je ćutao. Onda je rekao:- Jer svoje ne mogu. Moje su otišle sa ženom, sa psom, sa rakijom. Ostale su tuđe. A i one su nekad bile moje. Na kraju, kad je umro, niko nije znao tačan datum. Ali svi su znali kad su poslednji put pogrešili. I svi su došli da mu ostave papirić. Na svakom — po jedna greška. Na grobu nije pisalo ime. Pisalo je:

-Bez greške. Sve vaše.