PUT SREĆE

Sreća je dolina bez imena.
Nema staza, ali zemlja je meka, kao da pamti svaki mogući korak.
Iz nje izbijaju mirisi koji ne pripadaju nijednom voću ni cvetu – mirisi topline, mirisi zaboravljenih pesama, mirisi koji ne traže usta da ih pevaju.

Na horizontu nema planina, nema mora, ali linija sveta svetli kao da je od bakra.
Svetlost se ne spušta odozgo, već izbija iz tla, iz kamena, iz samog vazduha.
Sve je jednako obasjano, bez senke, bez razlike.
Sreća je tišina koja nije prazna.
Ona bruji kao podzemna reka, ali bez vode.
Ona šumi kao šuma, ali bez drveća.
Ona traje kao vreme, ali bez kazaljki.
U toj dolini nema granica.

Svaka ivica se otapa u sledeću, kao da prostor diše sam sobom.
Nema potrebe za očima, jer sve je već viđeno.
Nema potrebe za rukama, jer sve je već dodirnuto.
Sreća je stanje u kojem svet postaje jedno jedino tkivo –
meko, toplo, bez bola, bez potrebe.
Krug koji se širi, ali se nikada ne prekida.