ZVUK RAVNICE

U srcu Panonske nizije, tamo gde se nebo spaja sa zemljom u beskrajnoj liniji horizonta, smestila se Vojvodina. Nije to samo zemlja; to je tišina koja peva kroz klasje pšenice i miris koji donosi severac sa Karpata. Stari deda Đura sedeo je na „klupi za bećare“ ispred svoje kapije u jednom malom selu nadomak Titela. Njegovo lice, izborano poput suve banatske zemlje u avgustu, krilo je priče koje se ne mogu naći u knjigama. Pored njega, na prašnjavom putu, lenjo se protezao žuti mačak, ne mareći za točkove traktora koji su u daljini brujali, najavljujući žetvu.

-Vidiš, sinko, govorio je Đura svom unuku Marku, koji je došao iz grada na raspust,-ovde se vreme ne meri satima, nego onim što zemlja daje. Kad procveta bagrem, znamo da je proleće stiglo u dušu. Kad suncokret okrene glavu, znamo da je leto u punoj snazi.“

Vojvodina je u toj priči bila poput starog, bogatog ćilima. Svaka nit bila je drugačija: ovde mađarski čardaš, tamo srpsko kolo, negde slovački vez ili rumunska pesma. Sve se to pretapalo u jedan jedinstveni zvuk – zvuk ravnice.

Te večeri, Marko je krenuo u šetnju ka obali Tise. Reka je tekla tromo, kao da se boji da ne probudi usnule vrbake. U daljini su svetlucala svetla Novog Sada, a sa Fruške gore dopirao je miris četinara i starih manastira. Na tren, dečak je osetio onu čuvenu vojvođansku „lakoću postojanja“. Ovde se nigde ne žuri, jer zemlja je velika, a nebo još veće – ima mesta za sve snove.

Vratio se kući baš kada je baba Mara iznela na sto vruću štrudlu s makom. Miris šećera u prahu i testa mešao se sa mirisom dunja koje su stajale na vrhu ormana. „Jedi, dete,“ rekla je baba uz blagi osmeh. „ U Vojvodini se i tuga i radost leče dobrom hranom i lepom rečju.“ Dok je mesec visoko iznad ravnice osvetljavao nepregledna polja kukuruza, Marko je shvatio: Vojvodina nije samo ravnica. Ona je mir koji poneseš u sebi kad odeš, i koji te uvek, poput nevidljive niti, vuče da se vratiš tamo gde je zemlja crna, a srce široko.

Autor:Goran Popnovakov 2026