TIŠINA POSLE SVEGA

Grad se budi u sivoj tišini.
Ulice se pune koracima, koraci se pretvaraju u šum, šum u huk, huk u talas.
Talas se širi, udara o fasade, vraća se kao odjek, raste i preplavljuje trgove.
Transparenti se podižu, boje se stapaju u vetru, postaju znakovi, postaju reči.
Trg se pretvara u more, more u prostor bez kraja.
Svaka zgrada postaje svedok, svaki zid beleži trenutak, svaka ulica pamti korake.
Zid od metala zatvara prolaz.

Uniforme se pretvaraju u granicu, granica u tišinu koja preti.
Dim se podiže, sirene paraju prostor, zvukovi se sudaraju: povici, udarci, lom.
Nebo ostaje sivo, ali u njemu treperi znak da se nešto menja.

Grad postaje pozornica.
Prostor se pretvara u glas, glas u odjek, odjek u sećanje.
Sećanje prelazi granice, prelazi vreme, prelazi tišinu.
Dan se lomi na dva dela: jedan ostaje u prašini, drugi u pamćenju.
Ulice čuvaju korake, trgovi ponavljaju huk, zidovi prenose udarce.
Grad ostaje obeležen, prostor ostaje ispisan, vreme ostaje zabeleženo.mart postaje znak — ne samo datum, ne samo događaj, već trenutak kada se grad pretvorio u svedočanstvo.
Sećanje traje.
U dimu, u odjeku, u tišini koja se pretvara u reč.
U talasu koji se ne gasi.
U glasu koji ostaje da odzvanja.

Autor:Goran Popnovakov 2026