RAVNICA BEZ KRAJA

Današnji dan se razliva kao reka bez obala, prelazi iz jutra u podne, iz podneva u večernje senke, a da nijednog trenutka ne kaže: ovde je kraj. Svetlost se spušta preko ravnice, ne kao zraka, već kao dah što se širi, obavija brazde, kuće, drveće, i sve se pretvara u jedno veliko telo koje diše. Vetar nosi miris zemlje koja se budi, ali još uvek ćuti, kao da zna da je vreme tek prelaz, da je današnji dan samo nit u tkanju koje se ne prekida. On nije trenutak, nije događaj, već produžetak — produžena misao, ritam što se nastavlja, tišina koja u sebi krije obećanje.

U toj tišini dan je istovremeno miran i nemiran, kao brazda koja čeka seme, kao reka koja zna da će se preliti, ali još uvek teče mirno. Nema odvajanja između jučerašnjeg i sutrašnjeg, sve je jedno telo koje se proteže, kao rukopis bez poglavlja, kao tok misli što ne traži okvir. I dok se senke pomeraju, dan ostaje otvoren, kao stranica bez tačke, kao rečenica koja se nastavlja, kao život koji odbija da se zatvori u okvir.

Tako se današnji dan pretvara u priču koja se sama preliva, bez granica i bez kraja, u proznu pesmu koja diše zajedno sa zemljom i nebom. On ostaje otvoren, bez tačke, bez granice, produžetak koji se nastavlja u sutra, ali i dalje pripada sada, jer sada je jedina stranica koja postoji. U toj stranici nema kraja, samo ritam što se razliva, tišina što nosi obećanje, i horizont koji se pomera, kao da kaže: dan je završio, ali priča traje.

Autor:Goran Popnovakov 2026