SUMORNI MART

Mart se vuče kao starac umoran od zime.
Ulice su mokre, kaljave, i svaki korak odzvanja kao da se vraća iz daljine.
Nebo je nisko, sivo, bez obećanja, a ptice ćute u krošnjama,
kao da i one čekaju da se nešto pokrene.
Na poljima se vidi prva trava, ali još uvek krhka,
kao da se boji da izađe iz zemlje.

Ljudi prolaze ćutke, sa rukama u džepovima,
pogledom spuštenim, kao da traže toplinu u sopstvenim mislima.
Mart je mesec između, ni zima ni proleće,
mesec kada se nada još ne usuđuje da progovori,
a tuga ima dovoljno prostora da se razlije.

Ipak, u toj sumornosti krije se tiha snaga:
kao da nas uči da čekamo, da izdržimo,da verujemo da će pupoljci ipak jednom procvetati.Ljudi u sumornom martu često izgledaju kao produžetak same atmosfere Kao da ih sivilo dana obavija i usporava. Neki hodaju zamišljeni, sa pogledom u zemlju, noseći tišinu u sebi. Drugi se kreću brzo, kao da žele da pobegnu od vetra i vlage. Lica su zatvorena, retko se čuje smeh, a razgovori su kratki, svedeni na ono nužno. Ipak, iza te spoljašnje sumornosti krije se strpljenje. Ljudi znaju da mart nije kraj, već prelaz. Oni nose u sebi tiho čekanje, veru da će se sunce probiti kroz oblake i da će se život ponovo razliti po poljima i sokacima.

Autor:Goran Popnovakov 2026