UPRAVNI HODNICI

Upravni hodnici mirišu na znoj i printer toner.
Na zidovima vise portreti sa zubima previše belim da bi bili iskreni.
Jedan ima usta kao otvor za poštu, drugi kao neuspeli pokušaj da se nacrta osmeh. Govore mnogo, kažu ništa. Žvaću rečenice kao žvake koje su već bile pod stolom. Na spratu za odlučivanje, tapete su od obećanja. Svaka fleka na njima je neka zaboravljena afera. U kancelariji broj 17, sedi čovek sa diplomom kupljenom na benzinskoj pumpi. Piše zakon o moralu, dok mu iz džepa viri račun za večeru sa lobistima. U podrumu sistema, gde se čuva arhiva istine,papiri su pojeli miševi, a miševi su postali savetnici. Jedan od njih sada ima službeni auto i vozi se do televizije da objasni kako je sve u najboljem redu. Na ulici ispred zgrade, narod stoji u redu za pravdu. Red se ne pomera. Pored njih prolazi delegacija u skupim odelima, pričaju o transparentnosti dok im se iz usta cedi mast od jučerašnjeg ručka. A sistem ? Sistem je kao stara veš mašina:
škripi, curi, ali još uvek pere. Pere ruke, pere savest, pere istoriju.

U kancelariji broj 23, zaseda Komisija za Istinu.
Predsedava čovek sa tri prezimena i nijednim poreklom.
Na reveru nosi značku sa natpisom: „ Pošten do granice zakona.”
Zapisničarka ima nokte duže od budžetske rasprave.
Piše sve, briše sve, zavisi ko joj plati manikir.
Na pauzi za ručak, članovi komisije jedu sendviče od subvencija.
Majonez je od obećanja, salama od statistike.
Jedan se zagrcne kad čuje reč „ transparentnost ”,
drugi se smeje dok prepričava kako je ukinuo konkurs za poštenje.
U hodniku, portir čita novine iz 2004. Kaže da su tada bar lagali sa stilom. Danas lažu kao da im je dosadno. Bez metafora, bez truda, samo suva prevara. Na spratu za kulturu, vise slike dece koja nikad nisu postojala. Izložba se zove „ Budućnost ”. Kustos je bivši ministar obrazovanja, koji ne zna da napiše reč „ knjiga ” bez da pogleda u telefon. U toaletu za VIP goste, ogledala su programirana da ne prikazuju bore. Jedan poslanik se gleda i kaže: „ Još sam mlad za odgovornost.” Iz kabine se čuje šapat: „ Niko ovde ne stari, samo se raspada.” Na krovu zgrade, zastava se vijori uprkos vetru. Na njoj nema boja, samo fleke od prošlih ideologija. Golubovi je izbegavaju. Kažu da im se od nje krive krila.

Noć u gradu miriše na izduvne gasove i neizrečene istine.
Dabre kreću u patrolu. Sirena zavija kao pas koji je naučio da ćuti.
U kabini, vozač broji kazne kao pesnik stihove – bez ritma, ali sa strašću. Na raskrsnici stoji čovek sa licem koje sistem ne prepoznaje. Dokumenta su mu u redu, ali oči nisu.
„ Previše gledate,” kaže Dabra broj dva.
„ To izaziva sumnju.”
U dijalogu koji sledi, reči se sudaraju kao automobili bez osiguranja:
— „ Nisam ništa uradio.”
— „ To ćemo mi da procenimo.”
— „ Ali vi ste rekli da sam slobodan.”
— „ Sloboda je relativna. Kao budžet.”
U pozadini, radio bruji izveštaje o stabilnosti. Jedan plavac zapiše u svesku: „ Građanin pokazuje znake razmišljanja.” To se klasifikuje kao prekršaj. Na kraju smene, Dabre se vraćaju u bazu, jedan skida kacigu i otkriva da ima lice deteta koje je nekad sanjalo da bude heroj. Sad sanja da mu plata stigne na vreme. Drugi gleda u ogledalo i pita se da li je još čovek, ali ogledalo je službeno – pokazuje samo uniformu. U arhivi noćnih intervencija, stoji beleška:„ Građanin pokušao da objasni sebe. Upućen na psihijatriju.” Ispod toga, rukom dopisano:
„ Nije agresivan. Samo tužan.”