AROMATSKA PRAVDA

U zemlji Ććiland, gde se zakoni pišu na poleđini računa za struju, žive tri plemena:
– Ććijevci, koji tumače sudbinu iz taloga čaja i znojnih otisaka na plastičnim stolicama.
– Blkadari, koji blokiraju puteve, ali ne fizički—emocionalno, pasivno-agresivno.
– Neutralni Posmatrači sa Sendvičima, koji sve snimaju, ali ništa ne pamte.

Ććijevci su narod koji veruje da se istina nalazi u dnu šolje od čaja. Svako jutro, oni okupljaju se oko kazana i tumače sedimentaciju kao političku prognozu.
– „ Ako se lišće zalepi za istočnu stranu šolje, dolazi pad vlade!“
– „ Ako se pojavi oblik ćiriličnog slova Ћ, to znači da će ministar kulture postati gljiva!“
Jedan mladi ććajevac, po imenu Infuzor, odlučuje da pokrene revoluciju mirisom nane. Njegov pokret se zove „ Aromatska Pravda “.

Blokdari su narod koji ne ide nigde. Ne iz lenjosti, već iz principa.
– „ Ako ne možemo da pomerimo sistem, pomerićemo asfalt!“
Oni blokiraju puteve, ali ne fizički—nego emocionalno.
Na svakom semaforu stoji po jedan blokdar koji tiho recituje:
„Ovaj put vodi ka razočaranju. Skreni levo ka introspekciji.“
Njihov vođa, Betonko, nosi šlem od prazne konzerve paštete i tvrdi da je to simbol otpora prema urbanizmu bez duše.

Na Trgu Nepodnošljivih Obećanja, okupljaju se demonstranti sa transparentima tipa:
„Hoćemo vazduh bez subvencija!“
„Ne diraj mi čukunbabu, ona je institucija!“
„Blokiraj mi srce, ne saobraćaj!“
Jedan čovek u sandalama viče:
„Ovo nije protest, ovo je performans! Ja sam umetnik, a vi ste statisti u mojoj traumi!“
Policija ga nežno zamotava u foliju i ostavlja pored kioska sa pljeskavicama. Autoput se blokira telima, ali ne iz revolta—nego iz umora.
Ljudi leže, puše, jedu burek, i razmenjuju teorije zavere kao da su recepti za ajvar.
Jedan stariji gospodin objašnjava:
„Mi ne blokiramo put, mi ga emocionalno sabotiramo. Ovo je pasivno-agresivna infrastruktura.“
Kamioni trube u ritmu turbo-folka, a GPS uređaji počinju da pišu poeziju.

U Skupštini, poslanici se takmiče ko će izgovoriti najbesmisleniju rečenicu sa najviše autoriteta.
Pobednik:
„ U svetlu geostrateških izazova, predlažem da se uvede porez na sumnju.“
Svi klimaju glavom. Jedan poslanik se spontano pretvara u fontanu.
Voda šiklja iz ušiju, a opozicija ga optužuje za populizam u agregatnom stanju. U parlamentu Ććilanda, poslanici ne govore rečima, već zvucima.
Jedan ispušta „Prrr“ kad se ne slaže.
Drugi odgovara sa „Ćććććććććććććћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћћ……………

Na kraju, Ććiland više nije zemlja, već stanje kože.
Znoj se sliva niz zakone, fleke prekrivaju ustav, a parlament se pretvara u javni bazen sa temperaturom od 38 stepeni i jednom plastičnom palmom.
A onda, iz zvučnika koji su nekad emitovali skupštinske sednice, začuje se pesma.
Ne zna se ko je peva, ni da li je to pesma ili samo zvuk pregrejanog tela koje pokušava da se seti zašto je ikada verovalo u sistem.
Tekst ide ovako:
Ćććććććććććććććććććććććććććććććććććććććććććć…………………
Blokiraj me nežno, kao što se blokira srce
Znoji me zakonima, ljubi me budžetom
Ććilend, moj raspadnuti dom
Gde se patriotizam meri u flekama
A sloboda u zvuku „Prrr“
Jedna plastična stolica, napuštena na suncu.
Na njoj, znojna fleka u obliku mape.
Ispod nje, senka koja liči na narod.
Ććiland više ne postoji.
Ali miris nane ostaje.