SLAVA

U kući od naboja, pod krovom što škripi kao stara violina, sprema se slava. Ikona svetitelja visi na zidu, a ispod nje treperi sveća, kapajući vosak kao da meri vreme. Miris tamjana se meša sa dimom iz šporeta, gde krčka sarma u loncu što bruji kao da ima sopstveni glas.
Gosti dolaze jedan po jedan, noseći flaše rakije i kolače uvijene u krpe. Na pragu ih dočekuje domaćin, širokog osmeha, ali oči mu se cakle kao da kriju neku staru brigu.

Za stolom se širi šarenilo: pogača, supa, pečenje, ali i priče koje se prepliću. Jedan gost priča o vuku što je sišao do sela, drugi o čudnom snu u kojem je svetitelj sišao s ikone i tražio da mu se natoči čaša vina. Smeh se meša sa šapatom, a šapat sa pesmom.
U jednom trenutku, dok se sveća naginje i vosak pada na stolnjak, čini se da se ikona pomerila. Svetiteljeve oči zasjale su kao da gledaju pravo u goste. Nastaje tišina, svi spuštaju kašike. Samo domaćin, kao da je znao da će se to desiti, podiže čašu i kaže:
— Slava nije samo gozba, nego podsećanje da smo svi prolazni, a da se svetitelji smeju našim sitnim brigama.

I tada, kao da se kuća sama nasmejala, vrata zaskvičala, a u dvorištu pas zalajao u prazno. Gosti nastavljaju da jedu, ali svako u sebi nosi osećaj da je večeras bio deo nečega većeg, starijeg, i pomalo čudnog.

Autor:Goran Popnovakov 2025