SENKE SALAŠA

Sneg je te zime pao naglo, kao da je neko prosuo brašno preko ravnice. Polja kukuruza, već odavno pokošena, sada su bila prekrivena belim pokrovom, a salaši su škripali pod težinom ledenih krovova.

Jedne noći, dok je mećava udarala u prozore, Jovan je čuo kucanje. Otvorio je vrata i ugledao čoveka u starinskom šinjelu, sa brkovima zalepljenim od mraza. Nije rekao ni reč, samo je seo za sto. Jovan mu je natočio rakiju, a gost je klimnuo glavom. Kad je podigao čašu, u njoj se zatreperila slika: salaš u plamenu, ljudi koji beže kroz sneg, i pesma koja se pretvara u krik.

Ujutru, komšije su našle Jovana kako spava za stolom, a fenjer ispred kapije još je goreo. U snegu su se videli tragovi — ne ljudski, ne životinjski, već kao da je neko hodao naopako, petama napred. Od tada, svake zime, fenjer se sam upali čim padne prvi sneg, a meštani kažu da se u njegovom plamenu može videti ono što tek dolazi. Sneg je pao preko ravnice kao tiha kazna. Salaši su škripali pod težinom ledenih krovova, a dimnjaci su izdisali miris rakije i svinjskih pečenki. Vetar je nosio dah Dunava, oštar i vlažan, kao da podseća ljude da su mali pred beskrajem.

Autor:Goran Popnovakov 2026