MAGLA I SENKE

Ravnica u februaru diše tiho, kao da se povukla u sebe. Sneg se povremeno povlači, ostavljajući blatnjave brazde i tamne trake zemlje koje vire ispod belog pokrivača. Vetar je oštar, nosi miris dima iz dalekih dimnjaka i krikove vrana koje kruže nad pustim poljima.

Jutro donosi maglu koja skriva obrise sela i puteva. Kuće na horizontu izgledaju kao senke, a putnici na biciklima ostavljaju brazde u snegu. Psi zalaju, ali zvuk se gubi u praznini. U toj magli ponekad se učini da iza seljaka s konjem ide još neko – senka, možda duh nekog davnog putnika, izgubljenog u zimama koje su bile oštrije i duže.

Dan otkriva polja kukuruza kao kosture prošlog leta. Ljudi u gumama i kaputima prolaze pored kanala, proveravajući da li voda još teče ili je led zatvorio tok. Na jednom kanalu starica skuplja granje. Njeni pokreti su obredni, senka joj duga i kriva, kao da pripada nekom drugom biću. Kažu da takve žene znaju da prizovu duhove zime, da iz pepela mogu pročitati sudbinu.
Sumrak pretvara boje u sivkasto-ljubičaste tonove. Ravnica tada postaje beskrajna, kao da nema kraja ni početka. Vrane se skupljaju na drveću, crne tačke na golim granama, kao sud koji se sprema da izrekne presudu. Iz kanala se diže para, stvarajući privid da zemlja diše. Zvuk vozova u daljini odjekuje kao jedini znak pokreta, ali deluje sablasno, kao da vozi kroz vreme, a ne kroz prostor.

Noć donosi tišinu, tek poneki lavež ili škripa kapije naruši mir. Mesec baca bled svetlucaj na zaleđene kanale, a ravnica izgleda kao ogromna, prazna pozornica. Senke se pomeraju, iako nema nikoga. Kažu da se u februarskim noćima mogu čuti šapati – priče o vukovima koji su nekada dolazili bliže selima, o putnicima koji su nestajali u mećavama, o duhovima što traže put nazad. Vetar nosi te glasove, a oni koji ostanu budni zaklinju se da su čuli kako neko kuca na prozore, tražeći da ga puste unutra.

Autor:Goran Popnovakov 2026