KAD JE NAJTEŽE

Gariše preko žice su se našli nedugo posle upoznavanja i njihov život se nastavio u odvojenim kućama koje krase drugu avliju našu, a ponekad dele po slobodnom izboru neustrašivog šećera koji je mlađi i brži i alaviji od starijeg laveža mentora i domaćina kuće ?!

Omaleni šećer ima neutoljivu glad koju ispoljava na svakom koraku kad krenete put šupa il garaže stvarajući minska polja sa sočnim izlivima nežnosti na koje se mora strogo obratiti pažnja…Tražeći i kradeći repete od mentora svog koji mu sve odobrava do onog trenutka kada mu se previše približi identičnom ovalnom i gvozdenom tanjiru pripisajući neznanju čiji je koji ?!

Jedan od drugog imaju koristi omatorili lavež razapet između alavog šećera i urođenog straha koji mu je usađen od malih šapa od proslava novih godina i Božića gde bi se znao uvući u mišju rupu drhtući kao prut. E tu je šećer nastupao lajući na sve živo čuvajući mu strah jadničak neznajući šta se oko njega dešava jer od rođenja nije čuo ništa a mi ga krivili kako nije dobar i pravi se lud ne slušajući ništa šta mu se govori…

Nemiran grizući sve živo šta mu se nađe na putu od kanti, sunđera, guma i kesa do drva i limenih delova i naravno naših cipela i patika braneći ulazak u garažu il šupe gde se sve ovo nabrojano nalazi ?! Naravno našli smo mi lek i za tu opasnu bolest, batinu koja je iz raja izašla i ondak sve on lepo sluša dok ne negdi na zagubimo istu tu….

A naš lavež kad prođe opasnost i sva buka utihnu zahvaljuje se hrabrom ratniku na bedemu straha sačuvajući ga od njega samog timareći ga od glave do zadnje šape ne zaboraviši najbitnije delove gluvog ko topa našeg šećera do sledeće neke proslave i buke velike…

Autor:Goran Popnovakov 2024