JUTARNJA SIMFONIJA

Dok su prvi zraci sunca probijali kroz guste krošnje drveća, svetlost je polako osvajala šumu. Svaki list, svaka grana, svaki cvet bio je obasjan zlatnim sjajem, kao da je priroda sama odlučila da priredi spektakl. Narandžasti i ružičasti tonovi zore nastavili su da osvajaju nebo, oslikavajući slojeve oblaka u nijansama koje su podsećale na najfinije impresionističke slike.

Jezero u daljini reflektovalo je svetlost zore, svaki pokret neba i oblaka stvarajući mirnu sliku. Kapljice rose na travi počele su da isparavaju, stvarajući laganu maglicu koja se polako dizala ka nebu, dok su oblaci polako koračali nebeskim prostranstvom. Vlažni zrak bio je ispunjen mirisom svežine, kao da se svemir sprema za novi dan.

Planine u daljini stajale su kao nemi svedoci vekova prošlih i budućih, obasjane prvom svetlošću dana, njihove senke su se povlačile pred dolazećim svetlom. U podnožju, reke su tekle mirno, šum vode bio je blag i umirujući, dodajući harmoniju jutarnjoj tišini. Vetru su se pridružili prvi zvukovi prirode. Ptičice su počele svoj jutarnji koncert, svaka sa svojom jedinstvenom melodijom, dok su se insekti lagano budili, krilca im šuškala dok su proletali kroz svetlucave zlatne niti sunčevih zraka. Drveće, sa svojim listovima blago pokretnim na povetarcu, činilo se da pleše uz nevidljivu simfoniju koja se prenosila kroz vazduh. Trava je sada potpuno okupana zlatnim sjajem, dok je jezero odražavalo svaki pokret neba, pružajući savršenu kopiju prostranstva iznad.

Početak dana, bez likova da ga omeđe svojim pričama, sam je po sebi bio priča – priča o mogućnostima, o novim šansama i o neispričanim događajima koji tek treba da se odigraju. Svaka sekunda, svaka minuta donosila je novi trenutak, novu priliku, iako bez likova, ovaj dan je imao svoju priču. Bio je to trenutak za sve moguće priče koje tek treba da budu ispričane.

Autor:Goran Popnovakov 2025