SPEKTRALNA TIŠINA

Ne postoji izvor kiše, niti oblak koji najavljuje. Duga se rađa između trenutaka — tamo gde svet prolazi kroz unutrašnje prelamanje. Nije prizor, već osećaj. Početak i kraj joj ne zna ni horizont. Postoji kada je pogled tih, kad um prestane da traži objašnjenja. Njene boje ne imenuje jezik, već iskustvo. Crvena — ne kao plamen, već kao sećanje koje još greje. Plava — ne kao nebo, već kao dubina u kojoj misli plutaju bez potrebe da isplivaju. Zelena — poput nade koja ne obećava, ali ostaje.

Duga ne traje. Ne mora. Jer sve što biva stvarno, biva samo jednom, u punom sjaju, i nikada više na isti način. Neki je vide na nebu. Neki u tišini između dve misli. A neki, kada zatvore oči, osete kako se u njima prelama svetlost kroz ono što su nekad zaboravili da osećaju. Tišina. Ne kao odsustvo zvuka, već kao prisustvo svega što ne traži reči.Duga ne izlazi iz oblaka — ona se rađa iznutra. Iz susreta misli koje se ne takmiče. Boje se ne dokazuju, ne vrište. One bivaju. Jedna uz drugu, neporedivo.

Crvena — dah srca koji nije požurio.
Žuta — svetlucanje sećanja koje se ne mora razumeti.
Plava — prostornost misli koja ne traži granice.
Zelena — tiha vera u dan koji još nije stigao.
Ljubičasta — šapat onoga što još nije imalo ime. Duga ne traje dugo. Možda je večna, ali samo u onima koji je nisu fotografisali — već osetili kad je svet prestao da se deli na boje, a spojio u jedno: bivanje.

Autor:Goran Popnovakov 2025