GLASINE KAO PEPEO

Nakon vetrovitih i ladnih dana vikend je objasjan zracima sunca koje svima godi, razmilili se se svi po parkovima i šetnje korzoima blizu reka, deca se rastrčaše skrivajući se iza visokih drveća, bezbrižno se igrajući dečijih igara i kućnim ljubimcima..Roditelji rasterećeni ispijali kafu za poneti na sveže ofarbanim klupama i čašicu razgovara sa najbližim komšijama prepričavali dnevne tračeve u gradu ?!

Jedna od tih tračeva i odlazak našeg neprikoslovenog karikaturiste koji je nam je na dnevnom nivou otvarao umove i oči podeljenog društva u zoni sumraka koja svakim danom sve više nazadaje i vraća se u mračna vremena devedesetih sa sumornim mislima i planovima dostostojnog jednog Gebelsa…

Tračevi iskaču kao kokice na vreloj plotni i šta god da čujete ništa vas više ne iznenađuje toliko smo otupili na laži i manipulacije da se ponašamo kao zduvane vreće bez trunke emocija i empatije jedni prema drugima..Ko su krivci pa malo je jedan isečak tračeva spojiti u jedan validan jer i mi spadamo u iste te pokretače promena sa tri koraka unazad i nikako da uskladimo korak koji je rasparen davnih dana..

I dok sunce polako tone iza krošnji, razgovori se gase kao žar u pepelu. Ostaje samo tišina grada i osećaj da su tračevi, koliko god sitni i prolazni, ipak ogledalo naše nemoći da uhvatimo zajednički korak. Grad se vraća u svoje senke, a mi ostajemo da čekamo novi dan – možda sa malo više svetlosti, možda sa još jednim tračem, možda sa nadom da ćemo jednom prestati da kaskamo unazad.“

Autor:Goran Popnovakov 2026