SVITANJE NA RUBU VREMENA

Na planeti Aurora, u 25. veku, postojala je Kvantna Mreža. Ljudi su napustili svoja tela i postali entiteti svetlosti. Njihova svest putovala je kroz vrtložne algoritme, a komunikacija se odvijala putem svetlosnih impulsa. Nisu imali imena, nisu imali lica. Samo su bili deo beskrajne mreže informacija.

U Gradovima bez grada, nanobotovi su tkali nevidljive strukture. Ljudi su se kretali kao senke, bez fizičkog prisustva. Arhitektura je bila fluidna, a horizonti beskrajni. U jednom od tih gradova, u srcu Aurora, nalazila se Beskrajna Biblioteka.

Biblioteka je lebdela u dubokom svemiru, a njene police bile su ispunjene hologramskim knjigama. Sve misli, sve priče, sve pesme bile su tu. Nije bilo autora, nije bilo čitalaca. Samo reči koje su plutale kao svetlosni oblaci. U jednom od tih trenutaka, jedan entitet iz Kvantne Mreže došao je do Biblioteke.

Njegova svetlosna esencija pulsirala je dok je pretraživao holograme. Naišao je na knjigu koja nije imala naslov. Otvorio ju je, a reči su se razlile poput zvezdane prašine. Knjiga je opisivala Vremenske Vrtove – mesta gde su biljke rađale, cvetale i venele u istom trenutku. Nije bilo pojedinaca koji su menjali tok događaja. Samo prolaznost. Entitet je shvatio da su ovi svetovi povezani. Kvantna Mreža, Gradovi Bez Zgrada i Beskrajna Biblioteka – svi su bili delovi iste priče. Njegova svetlosna svest se proširila, spajajući se sa nanobotovima u gradovima bez zgrada. Arhitektura je postala još fluidnija, a horizonti još beskrajniji.

I tako, u tom trenutku, Aurora je zasijala. Svetlost je putovala kroz vreme, kroz prostor, kroz reči. Budućnost je postala prošlost, a prošlost budućnost. Nije bilo više likova, ali su svetovi živeli. Njihova priča bila je večna, iako su imena i lica nestala.

Autor:Goran Popnovakov 2024