POEZIJA LETA

Leto ne peva naglas.
Ono šapuće u ritmu uspomena,
dok svetlost klizi niz vrat bez žurbe. U koraku po suvoj travi
čuješ tišinu prošlih dana —
ništa se ne vraća, ali sve ostaje.

Vetar ne traži pažnju,
samo pomera list koji je mislio da spava.
U tom pokretu,
ti znaš da si deo nečeg toplog,
nečeg što neće trajati,
ali jeste bilo.

Smokva u podne miriše
kao rečenica koju si hteo da napišeš,
ali si umesto toga samo ćutao.
I to je bilo tačno.

Leto je pesma bez rime,
ali svaka strofa zna gde boli.
I svaka pauza zna gde sećanje diše.

Autor:Goran Popnovakov 2025