ŠTA JE TO LJUBAV?
Sve je postalo instant-hrana, ljubav, prijateljstvo, brak. Studija švedskih sociologa pokazala je da mlade generacije, koje su sada u obdaništu ili u osnovnoj školi, možda nikad neće spoznati punoću življenja i uživanja u malim stvarima
NEKADA JE sinonim za termin„ instant “ bila kafa i supa, a danas očekujemo da skoro sve dobijemo odmah i na gotovo. Potrošačko društvo istovremeno nameće brz tempo i nudi ekspresna rešenja za svaki naš problem.
Nikada više nije bilo saveta kako da život učinimo lepšim i kvalitetnijim, da budemo uspešniji, bogatiji, seksepilniji, srećniji, zdraviji, vitkiji, harizmatičniji. Moderni gurui, čini se, imaju rešenje za sve što nas muči, a dovoljno je da izdvojimo, kako kažu, samo pet do deset minuta u životu. Ne zvuči mnogo, zar ne ? Ipak, sve je veći broj umornih, gojaznih,nezadovoljnih, neuspešnih, nevoljenih i apatičnih koji dokazuju da instant rešenja nisu ni dobra ni moguća.Ako se emocije rađaju za nekoliko minuta i ugase brzo i lako, nameće se pitanje da li je to uopšte bila ljubav ?
Ekspanzija društvenih mreža još više je ubrzala upoznavanje, udvaranje, zaljubljivanje, brakove, pa čak i razvode. Pretvorila je svaki ovaj segment u instant priču, umesto u emotivno-romantičnu.
To je vrlo zabrinjavajuće jer se mladi sve češće obećavaju jedno drugom preko društvenih mreža, a da se nisu ni videli uživo, takvi odnosi najčešće nisu uopšte realni već produkt naše mašte o osobi sa kojom virtuelno vodimo ljubav i nismo u stanju da spoznamo mane.
Takve veze su ishitrene, brakovi nestabilni i najčešće pucaju kada se partneri bolje upoznaju, ali ostavljaju emotivne rane na duši često i više nego bivše ljubavi koje smo upoznali i voleli u realnom svetu, jer sa virtuelnim partnerom brzo stičemo utisak da je to naša srodna duša i naša sudbina, pa je i suočavanje sa neuspehom bolnije–zaključak je istraživanja italijanskih psihologa. U instant odnosima postajemo egoistični,uživanje se svodi samo na zadovoljavanje malih potreba,kao što gotovim jelima želimo da brzo utolimo glad, a svesni smo da taj obrok nije ni kvalitetan ni zdrav. Pod teretom brzine život gubi boje, ljubav i brak nemaju drugi smisao osim reprodukcije i bega od samoće, pa su tako i osećanja površna u instant prijateljstvima i brakovima.
Takve ličnosti su emotivno zavisne, nesigurne, nesamostalne, tako da neće moći da steknu zrelost i dokažu se kao partneri i roditelji, a istovremeno tako nestabilni neće moći ni da iznesu sve teže breme karijere i savremenog života. Ipak, rešenje za izlazak iz začaranog kruga stručnjaci nisu našli. Tu je mnoštvo instant rešenja i saveta i za ovaj problem, ali zapravo nas brz život samo melje i izmiče našoj kontroli.
Živimo u vremenu u kome su naši životi kontaminirani produktima moderne civilizacije. Razoreno je osnovno tkivo našeg društva, pa tako i naših života, suočeni smo sa materijalnošću i strašću za komfornim životom. Zapravo se nalazimo u šizofrenoj situaciji jer nam se u isto vreme nameće model potrošačke kulture, ali i bespogovorne lojalnosti poslodavcu. Pre svega porodica, država,društvo, vera, kultura i materijalna baza. Najveći deo vremena trošimo u naporima da obezbedimo ekonomski opstanak. Preostalo vreme, koga objektivno nema dovoljno, trošimo prilično stihijski na mnoge aspekte dokolice. Prijatelji, partneri, kolege, pa i naše vlastite želje i potrebe dobijaju značaj sekundarnih prioriteta.
Decenijama unazad živimo krizu kao srednje slovo života, otuda toliko patologije oko nas, a instant život je samo logičan rezultat. Moderan čovek se nalazi u procesima depersonalizacije, šiban terorom uspeha, dok je njegov privatni život i lične potrebe samo puki dodatak postojanja. Na tržištu je sve, i naše dostojanstvo, kultura, zdravlje, emocije, ličnost, prijateljstvo, sve je dobilo status robe, pa ne treba da nas čudi što se i osnovne ljudske potrebe zadovoljavaju na instant način. Bez istinskog zadovoljstva, uživanja i ispunjenosti.
Za većinu ljudi koji su u trci borbe za opstanak, nije moguće naći kvalitetno rešenje jer ta„ kanceleracija života “ nije naš izbor. Stalno negde žurimo, a često nismo sigurni ni u to da li zaista znamo šta su naši ciljevi i potrebe. Čak i u trenucima intime, ponašamo se na stereotipan način, bez onog neophodnog začina lične sreće i kreativnosti. Mi smo akteri jednog velikog rijaliti projekta, iako nismo svesni te činjenice. Teško je tu razlučiti koliko sami gledamo a koliko smo izloženi tuđim pogledima. Svakako, na gubitku smo svi, naša intima, ljudskost, dostojanstvo, kultura. One su najbolji dokaz visokog stepena naše otuđenosti, simulirane komunikacije i potrebe da pobegnemo od samoće. Virtuelni svet koji i sami nehotice gradimo pristankom da odnose posredujemo iako bi oni trebalo da budu neposredni, samo su još jedan surogat i loš dodatak našeg društva, kao otužna imitacija života. Međutim, naše emocije, patnje,nadanja, kao i interesi i interesovanja, biće zaista zadovoljeni samo ako ih podelimo sa drugima.
To nužno uključuje i druge ljude, a razmena dobrih energija mora da bude lično iskustvo, inače postoji opasnost da ćemo potrošiti sopstveni život po obrascima bezlične i bezdušne civilizacije u kojoj smo samo kao roba koja se može prodavati i kupovati.
Rešenje za ovu nametnutu otuđenost je u odluci da radimo na sebi, da istinski volimo i patimo, da sebe u svakom gestu koji činimo potvrđujemo kao ljude. Ne kažu džabe naši stari: Biće nam bolje kada mi budemo bolji.
Sadržaj u vidu slika i pojedinih tekstova skinuto sa interneta da bi se ispunila forma članka i samog sajta ?!
