ŠPICLOV
Beše u selu neki špiclov što je navek nešto petljao i prodavao muda za bubrege svima, a ljudi ovce verovali u svaku njegovu izgovorenu reč u bircuzu, na šoru, pijaci. Imao odgovor na sva pitanja jer Bože moj završio je visoke škole negde a koje i gdi to niko nije znao ?! Razumeo se u sve i svašta u svaki sport, fudbal, košarku, rukomet, svakog igrača poznavao i pričao o nekim ligama južne Amerike. Svaki posao poznavao i radio, čak je znao i sveto pismo napamet i stihove iz njega često citirao u svakoj prilici, a u politiku tu je bio pravi ekspert.
Beše mršav i visok sa nekim sitnim očima- Bože ni da je neki kinez navek nosio neki kratki karirani sako i neki otrcani šešir sa crnim bušnim cipelama i raspetljanim pertlama. U naše selo je došao odnekle i nikako nismo uspeli doznati jer svaku svoju reč je izvrćao na postavljeno pitanje, posle smrti njegovog strica a našeg komšije koji po nama nije imao nikog svog i poznate rođake…U kući koju je dobio retko je živeo jer je stalno bio negde u gradu poslom a kojim to niko u selu nije znao ?
Jedan dan u bircuz dođe naš pandur Joca pa nam kazuje- Jel znate ljudi da je onaj naš Pera špiclov navatan u krađi zlatare sad mi baš javiše ovi moji i još spominju kako je on radio za policiju kao njuškalo. Brzo oni njega pustiše valjda jer im je trebao još za neke poslove, a gdi god ga ljudi videše u selu počešu ga izbegavati i samo onako u prolazu su znali glasno spomenuti– Čuvajte se njega, veliki je to špiclov ! A kuću koju imaše beše dobio od države valjda za zasluge za neke stvari od ranije gdi smo kasnije doznali od našeg…
