MAGLA
Magla svuda, magla oko nas koja nas obavijala je tako gusta da ne znamo gde smo i šta radimo kad smo sami i napušteni i kad nemamo nikog svog. Svi su se negde uzgubili, tražimo se na pipanje vičemo i zviždućemo ne bili se čuli ali on slabo dopire do onih do kojih nam je stalo.
Postali smo slepi kod očiju i gluvi kod ušiju, na obične životne stvari smo imuni postali jureći za karijerom i prokletim novcima ne videći dalje od nosa. Pokušavamo biti neko drugi što nam nije u prirodi i počinjemo da pričamo sami sa sobom idući pustom ulicom. Magla nas je prekrila i sve je postalo sivilo bez vere i nade u ljude oko nas. Preskačemo onog nesretnika što leži na pločniku misleći da je pijanac ne obazirujući se da tom čoveku nije nešto dobro ili ne daj Bože umro begajući sa lice mesta sa izgovorom- To se mene ne tiče ili šta mu ja mogu pomoći ?!
A umesto toga hvatamo se za mobilni telefon ne bili slikali selfi ili događaj sa lica mesta i svrstali ga u svoju kolekciju dnevnih događaja. Šteta što smo postali takvi apatični, sebični i bezlični sakrivajući se iza maski velikih vernika koji pokušavaju biti još jedni u nizu armija političkih istomišljenika…
Uzrečica- Trebaš mi, treba mi je još jednom potvrdilo svoje nepisano pravilo i međuljudskim odnosima sa još jednom fusnotom ako nemam koristi od tebe, onda mi i ne trebaš…Mada još uvek verujem da među nama postoje i oni što razbijaju svu ovu maglu rasterijući pomrčinu sa prvim zracima sunca i dnevnim svetlom koja nam vraća osmeh na lice..
Autor:Goran Popnovakov 2020
