SA OVČARA I KABLARA
Još jedared kretajući putem svojih obaveza i krivudavih staza i puteva partizana, čobana i čobančica sa stadima ovčica puštenim na brdovite proplanke preko brda i planina i pogledi koji se gube u dubinama gustih šuma.
A konji vrani i riđani sa gustim grivama trčaše po pustim brdima otrgnuti od vlasnika tražeći slobodu igrajući se oko jela i borova nedaleko od vodopada i poslednjim atomima snaga vraćali svojim krotiteljima spuštenih glava i podignutih ušiju kao da znaju šta ih očekuje posle…
Svež miris drveća i redak vazduh velikih planina nas je omamio i otvorio vidike sačuvanom divljinom sa svakim pogledom koji nam je mamio osmeh na lice a oči začarao svojom lepotom koja se stapala sa horizontom zalazećeg sunca.
Nabasali smo i na grad sa čudnim imenom El Paso kaubojskim i indijanskim rezervatom prirode koji je okupio i staro i mlado svojom atrakcijom replike divljeg zapada u srcu velike planine Zlatibor…Od Ovčara i Kablara, Tare, Zlatibora i Zlatara videli smo neopisive pejsaže izgubljene u vremenu i prostoru sačuvane predele naše zemlje Srbije koja nam je mnogo toga uzela a ujedno i mnogo dala.
Ali ipak ona stara uzrečica i narodna mudrost- Svuda pođi kući dođi nije bez razloga jer smo se posle napornog puta zaželili topline svojih kreveta i mekanih jastuka i još što god…
