IZ SEĆANJA


Sećam se iz priča te godine kad je sve bilo pod vodom srećom što je naša kuća bila na bregu i valjda je sam Bog sačuvao, al skoro da je bila došla i do nas a malo je falilo..Dok drugi su se morali seliti cele familije kod svojih rođaka a najveći problem beše bilo sa stokom koje su pocrkale od gladi a neke se podaviše pod naletom silne vodurine koje niko nije imao da skloni a počeli su da se dobro čuju..

Stare kuće koje su preživeli ratove nisu mogle pred naletom vodene stihije biti sačuvane, jedva da su ljudi žive glave izvukli izvlačeći samo ono najnužnije iz njih. Svi iz okolnih a i našeg sela bili su na nasipima puneći džakove peskom i zemljom ne bi li uspeli podići ga za još koji cent ?! Umorni ljudi su se smenjivali zaboravljući na sebe misleći kako ovo sve preživeti i sačuvati ono što se može i posle nastaviti život dalje…Toliko dana i neprestana borba sa silnom vodurinom je sve okupilo na jednom mestu imajući na umu kako sve te nedaće preživeti sećajući se ratnh scena i priče starijih sa istim problemima i velikim poplavima iz prošlosti..Samo se čamcima iz sela moglo da nasipa dok se vode nisu polako počele vraćati u svoje korito i maticu, ostavljajući užasne slike stradanja kako ljudi tako i životinja. Ali u ljudima beše proradio neki inat bez straha samo da sve vrate na isto i normalu uz veliku međusobnu pomoć zaboravljući na svađe i razlike među njima..

Sada posle toliko godina isti problemi su i dalje prisutni boreći se sa nemilosrdnom prirodom i ništa nismo naučili iz prošlosti, postali smo nemarni ne čuvajući ono najvažnije ljudske živote koji su najdragoceniji..

Autor:Goran Popnovakov 2020