NOVI SAD
Volim ovaj naš grad koji sam toliko puta opisivao u svojim viđenjima dok sam krstario njegovim ulicama koje su u nekim delovima prelepe i još uvek odiše duh starog Ujvideka koji je uvek bio prijateljski grad svima i sve prihvatao kao da su mu rođ rođeni. Grad kulture, tolerancije i sve ono što čini jedan grad veliki veličan kroz stihove i pesme naših velikana i nezaboravnih muzičara koji su nas sve okupljali sa one ili ove strane Dunava.
Grad se menja i to je neminovno kroz dane i godine koje prilaze mimo nas tolikom brzinom da niko ne može da isprati njegov rast u visinu i toliko se izdužio u širinu i dužinu ali nažalost i smanjio. I sve ono što je činilo slobodu dece i starijih sugrađana u tesnim stanovima u obližnjim parkovima gde više ne možete naći nijednu drvenu klupu jer nema mesta za nju. Svugde je asfalt i traži se mesto više na parkingu koji nema dovoljno pa da bi dobili na gabaritu vešti neimari ovog grada su se dosetili sa dubokim garažama i silnim podnivoima tržnih centara dobili iste.
Staro jezgro polako ali sigurno nestaje pred našim očima, možda još nešto ostane u samom centru za turiste kojh ima sve više svake godine i koji su pravi ljubitelji arhitekture od pre dva veka, a samo mi ne možemo da to prepoznamo i da sačuvamo kao pojedinci koji bi sve dali da su u pravu i da je on najlepši grad na svetu.. Ali nažalost postao je ono što niko nije hteo i želeo a postao je upravo kao i ona zabačena velika varoš preko Dunava gde se sve čini da liči na nju što pomene neko iz mase…
Autor:Goran Popnovakov 2021
