KORENI
Svako od nas vuče korene odakle smo potekli gde su nam naši stari živeli, radili i umirali. Svako ima svoju priču neku lepu neko lošu, sve je to život koji je prekratak da bi ga gubili na besmislene stvari. Treba ga zgrabiti sa oba dve ruke gurati napred neodustajući od zadatog cilja. Ova priča je o mojoj familiji koja je uvek bila siromašna sa puno dece i gladnih usta. Deda Milan nam je pričao o životu posle prvog svetskog rata kada je sa babom Zorom došao iz Turije malog mesta blizu( Sentomaša) sadašnjeg Srbobrana u predgrađe Novog Sada. Onda su ovde bile same njive i ritovi sa par izgrađenih kuća na Klisanskom bregu. Prvo vreme su živeli kao podstanari radeći u nadnici kod ovdašnjih gazda koji su imali puno zemlje. Posle par godina uspeli su kupiti parče zemlje gde su podigli decu, izgradili kući i otvorili kovačnicu. Deda je bio vredan i radan pa su vrlo brzo ljudi čuli za njega jer lokalni kovač nije postojao u to vreme. Nije ga bilo do Čeneja, Siriga samog Srbobrana i Temerina pa su ljudi počeli dolaziti kod njega da im potkiva konje, napravi plug, kola i nasadi motike, lopate i sekire koje je takođe pravio.
Kažu za njega da boljeg kovača nije bilo u to vreme nadaleko, imao je deda posla da nije mogao stigne nekad preskačući ručkove i večere samo da stigne da svima uradi na vreme. Bio je dobar, blage narave nije se puno nervirao ako neko nije imao para da plati, uvek je imao uzrečicu- Platićeš drugi put, najviše je bio slab na žene sa malom decom koje su radile u nadnici i gde su im muževi poginuli u velikom ratu. Ovdašnje gazde su bile kao i sada slabe platiše kada su trebale da plate naručenu robu, uvek su se bunili da je skupo, da su previše platili, da će otići kod drugog, samo ne znam kod koga možda u Kovilj, Titel. Čitav spisak dužnika je bio i redovno beležen u jednu debelu kožnu knjigu od strane babe Zore koja je vodila evidenciju ?! Ko nije imao para mogao je platiti u kukuruzu, žitu, svinjama. Takvo je to bilo vreme, vreme trampe kao u srednjem veku. Sećam se kad je deda pričao bio sam baš klinac možda deset godina kada je morala i baba Zora da pomaže dedi u kovanju. On je sa klještima grejao gvožđe u vatri a ona sa dva čekića od pet kila lupala po njemu. Težak a slabo plaćen posao nije mogao mnoge dugove da naplati zbog mnogo razloga koji su ljudi izmišljali i tako izbegavali plaćanje, a deda ko deda nije voleo da se svađa samo je odmahivao rukom sa uzrečicom- Biće.
Dođe i nesretni drugi svetski rat gde su mnoge ljude odvodilii u zarobljeništvo kao i mog dedu u Nemačku na prinudni rad, kažu da je bio vanserijski majstor toliko da mu je jedan Nemac posle rata ponudio da ostane u Nemačkoj da radi za njega da će mu sve prepisati što ima jer nije imao dece. Nije mogao da prihvati iako je ponuda bila neodoljiva čak ga je nagovarao da dođe sa porodicom da će ih sve prihvatiti. A deda željan svoje porodice koju nije video skoro pet godine nije mnogo razmišljao o tome. Za to vreme dok je deda bio u zarobljeništvu, baba Zora se snalazila kako je znala i umela, radila najteže poslove, radeći u nadnici, vadeći ciglje u velikom ritu, brinući o deci. Posle dedinog dolaska iz Nemačke živeti u to vreme nije bilo baš lako, zemlja je bila u obnovi, kolonisti koji su dolazili iz Bosne, Like, Korduna doneli su svoje običaje, navike koje su se kosile sa ovdašnjim mentalitetom ljudi koji nisu bili baš blagonakloni prema njima ?!
Posle rata postojala i jedna nametnuta,, Obaveza “ tako se zvala obaveza ljudi da daju sve što imaju kao pomoć drugima u vidu kukuruza, žita, svinja, pilića, konja. Deda nam je govorio da su od njega tražili da svakog meseca odnese u zadrugu po džak kukuruza ili nečeg drugog kao pomoć drugima. Čak je jednom toliko bio ljut da je morao da kaže lokalnom sakupljaču odakle njemu pa nije on seljak nego kovač, a dotični mu reče- Pa ti kupi pa donesi u zadrugu. Zna se koje to radio lokalni poltroni, članovi patije ili nosioci partizanske spomenice. Nekima su oduzimali i zemlju koji po njihovom mišljenju imali previše čak su i nama oduzeli par metara od placa ?! Ko god nije poštovao obavezu bio je odvođen na prevaspitavanje, bojao se deda svega u to vreme pogotovo tih godina kad smo zakuvali sa Rusima nije smeo da prihvati pakete iz Amerike koje mu je njegov brat od strica slao iz Detroita a to su bili paketi hrane, odeće. Paket se vraćao nazad sa naznakom nepoznat primalac sve do 1955 god kada su paketi prestali dolaziti, sigurno je prošlo od tada jedno 12 godina kada se neki komšija vratio iz Amerike i sticajem okolnosti upoznao našeg rođaka u Detroitu, spominjao je da je bio baš bogat imao hotel od 150 soba, veliku kuću. Navodno se oženio sa nekom Irkinjom koja je imala decu i posle njegove smrti njima sve to pripalo ?!
Deda je nastavio raditi do odlaska u penziju 1965 a veliki broj eksponata darivao je muzeju grada Novog Sada na Petrovaradinskoj tvrđavi, dodao bi još nešto kako nam je deda pričao da je bio osvojio prvo mesto na sajmu zanastva 1936 god za kovačka kola koju je napravio i prodao za lepe pare. Učestvovao je na više izložbi tokom godina imao je i šegrte koji su jedva čekali da rade kod njega jer to nije bilo sramota a moglo se nešto i zaraditi.
Posle dedine i babine smrti većina alata, vatre nakovnja se razdelio i prodao a kapija koju je deda napravio pre šezdeset godina je još u upotrebi kao sećanje na njega i jedno drugo vreme kada su se zanati i majstori cenili ali slabo bili plaćeni ! Današnje vreme je donelo luksuz i povećana je potražnja za kovačima i kovanim ogradama i kapijama na kome se može uzeti lepe pare ?! Kamo lepe sreće da smo nastavili dedin zanat ?
Na mestu nekadašnje kovačnice otvorena je jedna od prvih kafana na Klisi koja je prošle godina slavila 50 godina jubileja. Ali to je jedna druga priča koju ću vam nekom drugom prilikom ispričati ?!
